Intervju: Tomasz Stanko

Nastupiće 30. oktobra na 25. Beogradskom džez festivalu u Domu sindikata posle Dizzy Gillespie All Stars, kada će i promovisati svoj novi album „Dark Eyes“ koji je izašao za čuvenu produkciju ECM, a čijih 40 godina se posebno obeležava na Beogradskom džez festivalu.

Kako ste počeli da svirate trubu?

Muzikom sam se bavio od malena. Otac mi je bio sudija ali je takođe svirao i violinu. Muzika je bila osnovna zanimacija u našem domu. Otac je svirao violinu a sestra klavir, međutim kada sam imao petnaest godina prestao sam da sviram zato što nisam želeo da se bavim klasičnom muzikom. Sredinom pedesetih u Poljskoj počela je neka vrsta skautinga – potraga za talentima. Bio sam član prvog ovakvog tima.

Oni su tražili nekoga ko svira trubu a ja sam bio deo grupe kao muzičar, stoga sam morao da nastavim sa sviranjem trube. Tada sam putovao i u Sarajevo na svoju prvu svirku! To su moji počeci na trubi. Nakon toga krenulo je lagano interesovanje za džez a moja predispozicija za anarhiju približila me je ovoj vrsti muzike.

Da li mislite da je truba najmoćnije oružje u džezu?

Odlično pitanje! Naravno kao neko ko svira trubu - mislim. Šalim se, ali obožavam ovaj instrument, predivan je i nikada ga ne bih menjao. U tradicionalnom džezu Luis Armstrong i Badi Bolden su bili lideri džeza, kasnije Majls Dejvis... uvek trubači imaju vodeće mesto u ovoj muzici!

Da ne svirate trubu, šta biste svirali?

Ne znam. Jako teško pitanje. Ponekad pomislim da bih svirao bubnjeve ali nemam dovoljno snage za taj instrument. Truba je moje opredeljenje i sasvim sam siguran da sam doneo dobru odluku.

Ko je izvršio najveći uticaj na Vas i Vašu muziku?

Inspiraciju za muziku dobijam iz raznih umetnosti ‚ knjiga, slika ali moj guru bio je Majls Dejvis ali takođe i Kristof Komeda. Kada sam počinjao zaista sam imao sreću da sarađujem sa takvom veličinom, fantastičnim kompozitorom i harizmatičnim umetnikom. Iz vizuelne umetnosti tu je Amedeo Modigliani i uvek se trudim da njegove vibracije prenesem u svoju muziku.

Napravili ste elektronske i "fjužn džez" snimke krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Od tada prošlo je punih dvadeset, da li ste razmisljali o takvom poduhvatu ponovo?

Često o tome razmišljam ali to dosta zavisi od muzičara. Lično jako bih želeo da napravim elektronski bend kao nekada. Ali takođe volim akustičnu muziku. Jedino ne volim da sviram elektronsku trubu zato što volim svoj zvuk i akustičnu trubu. Volim elektroniku i ona je zasigurno budućnost.

Kakva je poljska džez scena ovih dana?

Kao i na bilo kom drugom mestu. Prepuna mladih muzičara nove generacije koji su veoma dobro edukovani. Znaju da sviraju svašta. Konvencionalnu muziku, mejnstrim i džez. U mom bendu najviše je konvencionalnih muzičara, jednostavnih.... koji sviraju mejnstrim ali imaju predispoziciju i za "fristajl". Za sada mi se dopada ova ideja.

Koja scena vam se više dopada, američka ili evropska?

Dopada mi se dobra muzika, nebitno da li je evropska ili američka. Naravno tu postoje razlike. Kao na primer između Kolemana Hokinsa i Koltrejna. Naravno da oni sviraju potpuno različito. Meni je najvažniji individualni stil sviranja i ličnost. To je ono što cenim. Moji muzičari moraju da poseduju individualizam i osobenost. Pijanista u mom bendu, recimo da u njemu prepoznajem posebne improvizacije i to što je drugačiji. Ličnost je ono što se ceni.

U Njujorku, gde sam trenutno, postoji zaista gomila odličnih muzičara ali i u Evropi ima mnogo talentovanih i mladih džez muzičara.

Kako ste se osećali kada ste po prvi put svirali u Americi i da li postoji razlika u reakciji publike?

Džez nije pop i ljudi koji odluče da dođu na džez koncert znaju nešto više od običnih ljudi. Naravno ako svirate u NY, uvek znate da su tu svirali poznati muzičari i da publika takođe zna to. Američka publika poznaje dobro džez i tu je jedina razlika. Ali i u drugim zemljama ljudi reaguju. Džez publika ne mora da zna mnogo ona dođe da sluša muziku i uživa!

Koliko je vama potreban taj dobar odziv od publike da biste napravili odličan koncert?

Važan je naravno, ali ta energija prvo zavisi od nas. Mi treba da je pružimo publici a onda publika može da nam je vrati. Ako prvi impuls ne krene od nas, ne možemo ni očekivati da ga dobijemo. Tako da je sve relativno i povezano u isto vreme. Publika dobro reaguje ako je muzika dobra pa je to jedan zatvoren krug!

Gde više volite da svirate, u malim prijatnim klubovima ili velikim koncertnim salama?

Više volim velike koncertne sale, ja sam ipak ta generacija! Lepo je svirati u malim klubovima, ali u Evropi nema mnogo takvih mesta. U Njujorku su velike dvorane neka vrsta tradicije.

Da li ste ikada bili u Srbiji?

Jesam! Pre mnogo godina putovao sam do Sarajeva kroz Beograd i sećam ga se dobro imao sam lep osećaj tu. To su bile moje prve svirke a tada sam bio mlad i upijao sam sve. Za mene je Jugoslavija tada izgledala kao neka zapadna zemlja koja je bila daleko od naših klasičnih i mračnih komunističkih normi.

Koliko poznajete džez koji dolazi iz ove zemlje, možda Duško Gojković?

Znam Duška Gojkovića, Boška Petrovića… Bojana Z. mladog pijanistu iz Srbije….

Šta ćete nam svirati na predstojećem festivalu u Beogradu?

Počeo sam sa promocijom nove ploče “Dark Eyes” koja je snimljena sa mojim nordijskim kvintetom koji čine dva danska i dva finska muzičara. Doneću diskove na svirku, tako da će publika moći da ih kupi i upozna se, ako već nije sa mojom muzikom. To će biti jedno od premijernih izvođenja muzike sa mog novog CD-a “Music From The Dark Eyes”.