L’OREAL PARIS CINEMANIA 2008

ANANAS EKSPRES/ PINEAPPLE EXPRESS (r. David Gordon Green)

Gledanje Pineapple Expressa dobija na užitku, rekao bih, što ste naduvaniji ili što vam je ta materija bliskija. To, naravno, nisu neophodni uslovi, ali će, nadam se, opravdati moje skromno oduševljenje istim uprkos velikim očekivanjima.

Iako je već proglašen „stoner-klasikom“, P.E. je, stilski gledano, vrlo inspirisan omaž (remiks?/ rimejk?/ parodija?) Tarantinovoj postmodernoj dekonstrukciji klasičnih krimi i gangsterskih filmova i filmovima koji su nastali na tom talasu. Drugim rečima, P.E. je Pulp Fiction u kome su se zatekli junaci iz stalne Appatowe postavke*.

Ovaj put pratimo avanture Dalea, uručioca sudskih poziva (u već tipiziranoj roli bucmastog sebičnjaka dobrog srca- Seth Rogen) i Saula, njegovog dilera vutre (vrlo autentični James Franco) koji sticajem okolnosti (da vam otkrijem kojih?) beže od krimosa Teda i njegove zle ekipe. Usput provode noć u šumi, bivaju izdati od Reda, Saulovog posrednika sa Tedom, odlaze na večeru kod Daleove devojke Angie i njenih roditelja, jure se ulicama L.A. sa policajkom Carol (osobito nadrkana Rosie Perez), kvare osnovnoškolce vutrom... I, da, Saul uspeva da tokom vožnje zaglavi nogu u šoferšajbni (bolje da sami vidite kako!). A sve to, na izvestan način, inicira mekagafinsovski postavljena vutra pod nazivom „Pineapple Express“.

Kako to sad već postaje standard Appatowog masla, ma koliko radnja obilovala akcijom i nasiljem nema nikakvih šansi da se iole pozitivnim junacima nešto desi, a nekmoli onima zbog kojih gledamo film. Po istom standardu, junaci priče na kraju, u nekom Caprovskom duhu, moraju postati bolji prijatelji nego što su bili na početku avanture. Iako to jeste jedna od zakonitosti „buddy-buddy“ filmova, kod Appatowa uspostavljanje prijateljstva obiluje (parodičnim) koketiranjem sa homoerotskim trenucima i, obično, nalazi najblesavije moguće načine da se realizuje. Dale, Saul i Red, baš kao i Seth i Evan u Superbad, nemaju blama od ispoljavanja svojih „najprijateljskijih osećanja“ i to iskrenost njihovih odnosa čini neodoljivim i inspirativnim.

Najbizarniji momenat ovog filma i, verovatno, njegova najveća mana jeste reditelj David Gordon Green koji je karijeru započeo skoro-dokumentarnim zapisom života tinejdžera u nekoj stvarnopizdojebini u filmu George Washington, da bi narednim, mahom niskobudžetnim, filmovima nastavio da se bavi temama koje utemeljuju imidž „modernog nezavisnog američkog filma“. Greena je ekipi preporučio Franco i očigledno je da je njegova reč bila dovoljna. Međutim, on u Pineappleu nije pronašao prilku da se bavi nečim što njega autentično zanima, pa je stvar pomirio imitirajući dva obrasca koje je očigledno bilo zabavno spariti (Tarantinoa i Appatowa).

Zbog toga P.E. predugo traje (113 minuta je previše za komediju), ima epizoda bez kojih se moglo (poseta Saulovoj baki u staračkom domu, recimo), ritam filma trpi usled neodmerenog trajanja pojedinih epizoda (uvodna sekvenca je potpuno nepotrebna, baš koliko je i završna akciona scena mogla da traje za trećinu kraće), dok, uobičajeno sjajni, epizodisti Rogenovih scenarija ne uspevaju da nađu dovoljno prostora. Ali, kao što rekoh sve su to problemi koje jedan prolazak „Pineapple Expressa“ odnosi dok si rekao „dim“.

*Judd Appatow je scenarista, reditelj i producent nekih od najzabavnijih TV serija i filmova poslednjih godina. Iskreno se nadam da ste gledali neke od njih: Undeclared, Freaks And Geeks, Knocked Up, Superbad, 40 Year Old Virgin, Forgetting Sarah Marshall, Walk Hard: The Dewey Cox Story, Drillbit Taylor...

QUARANTINE/ KARANTIN (r. John Erick Dowdle)

Španski horor Rec (2007) jeste jedan od najboljih horora poslednje decenije. Quarantine je rimejk tog filma. Oni koji budu prvo gledali američku verziju verovatno će, s pravom, misliti da je taj film zaslužio da bude među najboljim hororima decenije. Ono što je prijatno iznenađenje da i mi koji se kunemo u Rec nećemo biti razočarani.

Sad sledi onaj delikatan deo posla kada ja treba da vam ispričam nešto, a ne kažem ništa da vam ne bih pokvario uživanje u filmu (mada mnogi misle da je i raspored smisla u mojim recenzijama baš takav, eh...).

TV ekipa (novinarka i kamerman) prati ekipu vatrogasaca tokom noćne smene. Sam film predstavlja sve ono što beleži samo njihova kamera što pojačava utisak neposrednosti učešća u događajima (NE kao u Blair Witch Projectu!!!). Poziv ih odvodi do zgrade u kojoj je jedna od stanarki... odlepila. Ono što vas čeka u narednih sat i petnaest minuta jeste injekcija adrenalina zbog koje ćete podizati noge sa poda, skakati po bioskopskom sedištu, naizmenično se štrecati i vriskati oduševljeni što je neko konačno našao načina da vas uplaši. A to baš nije mala stvar – svet u kome živimo je prepun užasa, ali mi smo se, izgleda, navikli na sve.

(Vi koji niste gledali ni jedan ni drugi film trebalo bi da prestanete da čitate i što pre nađete načina da ih pogledate. Vi koji niste gledali Quarantine budite oprezni.)

Quarantine je u suštini prilično verna verzija španskom originalu koja je uspešno razigrala neke detalje, ali nije razvodnila suštinu. Na početku filma reporterka Angela (Jennifer Carpenter aka Dexterova sestra Debra) u reportažu o životu losanđeleskih vatrogasaca unosi malo više flerta, deluje više vođena instinktima nego nekakvom karijerističkom radoznalošću, što je prilično smanjilo anemičnost uvodnog dela.

Po ulasku u zgradu, dinamika događaja je uglavnom kozmetički dorađena- pored stepeništa imamo i lift, umesto Kineza sada imamo Afro-Amerikance, Kubanku (superzgodna Dania Ramirez aka Maya iz Heroes) i Radeta Šerbedžiju, malo više životinja se vrzma između nogu aktera i ono što je bespotrebno pojašnjeno (nacrtano) Amerima jeste kada veterinar da preliminarnu dijagnozu situacije. Ali, kao što sam vam rekao- jednom kada žurka počne, niko neće ostati da sedi!

Mali, ali zanimljiv detalj jeste da su kao neku vrstu objašnjenja u katoličkoj Španiji sve prikazali kao đavolju rabotu, dok kod Amera, u skladu sa aktuelnim trenutkom, za sve bivaju okrivljene sekte sklone terorističkim aktivnostima.

I tako neočekivano Quarantine biva najbolji film Cinemanie od svih koje sam gledao i o njima pisao (Bond je priča za sebe).