Sve što treba znati o Evroviziji 1

KAKO JE SVE POČELO

Ideja o održavanju «Pesme Evrovizije» potekla je od Švajcarca Marcela Bezençona. Podstaknut velikim uspehom festivala u San Remu, on je dao inicijativu da se organizuje jedna panevropska smotra zabavne muzike. Predlog je 1955. godine prihvaćen a već je sledeće godine održano prvo evrovizijsko takmičenje. Samo je 7 zemalja učestvovalo na toj prvoj «Pesmi Evrovizije» 24. maja u Luganu. To su bile: Italija, Nemačka, Francuska, Luksemburg, Holandija, Belgija i domaćin, Švajcarska. Jedini put se svaka država predstavila sa po dve pesme, a nije bilo nikakvog ograničenja što se dužine trajanja kompozicije tiče, odabira jezika na kom se izvodilo, kao ni o broju izvođača na sceni. Tek je nešto docnije uvedeno pravilo po kome pesma ne može biti duža od tri minuta. Prvobitno je samo solistima i duetima bilo dozvoljeno da nastupaju na ovoj smotri. Tek je 1971. godine i grupama omogućeno da se pojavljuju ali je njihov sastav ograničen na 6 članova uključujući i prateće vokale.

Melodija koja je otvorila festival u Luganu, «De vogels van Holland» u izvođenju Jetty Pearl, je ušla u istoriju samo po tome što je bila prva evrovizijska numera. Preko nje je publika mogla da nauči kako su holandske ptice najmuzikalnije na svetu. Lokalpatriotizam od tada pa nadalje neće napuštati «Eurosong» pa će se tokom više od pet decenija ove manifestacije čuti i kompozicije o: Stokholmu, Amsterdamu, Portugaliji u srcu, voljenoj devojci koja mora da bude «made in Spain», mami Korzici, Laponiji, bečkom vazduhu, švajcarskoj dami, vrtovima Monaka... Neki autori će otići i malo dalje u želji da se dodvore što žiriju, što publici, pa neće izostati ni pesme o: San Francisku, Brazilu, Kolumbiji, Koloradu...



Na prvoj «Evroviziji» svaka zemlja je delegirala po dva člana žirjia koji su imali pravo da glasaju čak i za pesmu države iz koje su dolazili. Kako Luksemburžani nisu poslali svoje predstavnike žirija, zamolili su jednostavno Švajcarce da za njih obave taj posao. Ispostavilo se da je upravo švajcarska pesma i pobedila, a zli jezici vole da kažu kako je tome doprineo upravo ovaj «problem» sa žirijem. Bilo kako bilo, Lys Assia i kompozicija «Refrain» su trijumfovali u Luganu, a Švajcarci ce morati da sačekaju više od tri decenije da bi ponovili ovaj uspeh. Zanimljivo je istaći da do danas nisu poznati podaci kako je žiri glasao, kao ni plasman od drugog do poslednjeg mesta. Već naredne godine evrovizijska muzička porodica se proširila za tri nova člana: Veliku Britaniju, Dansku i Austriju i od tada pa nadalje svaka zemlja učesnica nastupa isključivo sa po jednom pesmom na festivalu.

PRVA VELIKA NEPRAVDA

Tokom svih ovih godina na «Eurosongu» su se događale nepravde i često su pesme koje su postajale veliki hitovi prolazile na takmičenju osrednje ili čak vrlo slabo, dok su druge osvajale sam vrh da bi ubrzo bile potpuno zaboravljene. Tako nešto se dogodilo na takmičenju u Hilversumu 1958. kada je treće mesto osvojio čuveni italijanski pevač Domenico Modugno sa kompozicijom «Nel blu, dipinto di blu», poznatijom kao «Volare», dok je pobedu odneo Francuz André Claveau sa «Dors, mon amour». Italijanska pesma je ostala do današnjih dana najizvođenji hit sa «Evrovizije», prepevana u nekoliko stotina verzija (nju su u svom repertoaru imali i: Dalida, Gypsy Kings, Petula Clark, David Bowie, Luciano Pavarotti...), dok se pobednicke pesme iz te godine retko ko seća i u samoj Francuskoj. Modugno je te godine dobio i nagradu Grammy za najboljeg pevača, a «Volare» za najbolju pesmu sezone.



Italija je do sredine šezdesetih godina na «Evroviziju» slalala kompozicije koje su osvajale prva mesta na festivalu u San Remu, i često su tu zemlju zastupala najslavnija imena tamnošnje muzike kao što su: Claudio Villa, Bobby Solo, Sergio Endrigo, Gianni Morandi, Massimo Ranieri, Nicola di Bari, Al Bano i Romina Power, Mia Martini, Ricchi e Poveri, Matia Bazar, Ricardo Fogli, Umberto Tozzi, Anna Oxa, Peppino di Capri... Međutim, osim u retkim slučajevima, ovi umetnici su zauzimali skromna mesta, što je rezultiralo da Italija u nekoliko navrata napusti evrovizijsku pozornicu, da bi joj na kraju definitivno okrenula leđa 1997. godine. Za Italijom su ostale samo dve pobede, prva, Gigliole Cinquetti, 1964. godine u Kopenhagenu, i druga, Tota Cutugna, 1990. u Zagrebu.

NAJUSPEŠNIJI I NAJSLABIJI

Za razliku od Italije, postoje nacije koje su bile mnogo upornije i strpljivije. Tako je na primer Finska morala da čeka 45 godina da bi trijumfovala. Ova zemlja koja je svoj evrovizijski debi imala davne 1961. godine, sve do 2006. nije nikad bila plasirana ni među prvih pet. Tek joj je hard rock sastav Lordi u Atini omogućio da se najzad nađe na prvoj poziciji. Portugalija je u još nezavidnijoj situaciji. Prvi nastup ove države je bio 1964. godine, a iako su od tada nastupali na skoro svim «Pesmama Evrovizije», Portugalcima se kao najveći uspeh računa 6. mesto u Oslu 1996. godine. Među «nesrećne» učesnike «Eurosonga» treba spomenuti Slovačku koja od tri nastupa nije uspela da zauzme bolji plasman od 18. mesta, Češku koja je prošle godine debitovala završivši kao poslednja u polufinalu sa jednim jedinim bodom ili jedinu afričku zemlju koja je do sada nastupala na «Evroviziji», Maroko, koji je u svom jedinom pokušaju 1980. stigao samo do pretposlednje pozicije.



S druge strane, Irska je apsolutni šampion «Evrovizije» sa čak sedam pobeda i to: 1970, 1980, 1987, 1992, 1993, 1994. i 1996. godine. Iza nje slede: Velika Britanija, Francuska i Luksemburg sa po pet pobeda, s tim da ne treba nikako zaboraviti da su se Britanci 15 puta našli na drugom mestu. Mnogi vole da kažu kako su Irci i Britanci imali prednost jer pevaju na engleskom jeziku, i da otkad je 1999. godine uvedena potpuna sloboda po pitanju jezika na kome se izvode kompozicije, ove dve nacije takmičenje završavaju uglavnom pri začelju. Velika Britanija i Irska su ipak ostavile trajan pečat na «Pesmi Evrovizije» kako šaljući poznate umetnike kao što su: Mat Monro, Sandie Shaw, Cliff Richard, Dana, Mary Hopkin, Olivia Newton-John, The Shadows, Brotherhood of Man, Johnny Logan, Buck's Fizz, Katrina and the Waves... tako i po hitovima koji su ostali iza njih: «Puppet on a string», «Congratulations», «All kinds of everything», «Save your kisses for me», «What's another year», «Making your mind up», «Love shine a light»...

MALEROZNI KLIF RIČARD

Britanci su morali da čekaju punih deset godina od svog prvog nastupa do prve pobede za koju je zaslužna Sandie Shaw pevajući bosonoga 1967. «Puppet on a string». Godinu dana kasnije na takmičenju u Londonu retko ko je sumnjao da neko može Cliffu Richardu, koji je tada važio za najpopularnijeg pop pevača u Britaniji da ugrozi pobedu. Pesma «Congratulations» je nadmoćno trijumfovala na domaćem izboru osvojivši trostruko više glasova nego sve ostale takmičarske melodije zajedno. Ostalo je samo da se to potvrdi na «Evroviziji». Publika u londonskom Royal Albert Hall-u je bila bukvalno u delirijumu kad je Cliff Richard završio svoj nastup i čekala se odluka žirija za koju se verovalo da je samo puka formalnost. Ipak, desilo se nešto što je većinu auditorijuma ostavilo bez daha. Sa jednim poenom razlike nagradu je odnela španska pevačica Massiel i numera «La, la, la». Pesma u kojoj se čak 124 puta pominje reč «la» teško može da se smatra vrhunskim dometom, ali je ona od Massiel napravila nacionalnu heroinu koja je ovacijama dočekana po povratku u Madrid. Ova pevačica inače nije ni bila određena da izvede špansku kompoziciju te godine, nego je za to prvo bio odabran poznati muzičar iz Barselone, Joan Manuel Serrat, ali kako je on insistirao da peva isključivo na katalonskom, što je bilo neizvodljivo u vreme najžešće Frankove diktature u Španiji, na brzinu je dovedena Massiel koja se tada nalazila na turneji po latinskoj Americi da ga zameni i donela svojoj zemlji prvu od dve pobede.



Cliff je pokušao još jednom da oproba sreću na «Eurosongu» 1973. godine ali se sa «Power to all our friends» zaustavio na trećem mestu. Za utehu mu ostaje to što su obe njegove evrovizijske pesme postale ogromni hitovi, a «Congratulations» se svirala čak i na venčanju Princa Čarlsa i Ledi Dajane.

ČETIRI POBEDNICE ODJEDNOM

Nakon neočekivanog trijumfa Massiel 1968, sledeća «Evrovizija» se održala u Madridu, a nakon nje su krenule lavine kritika na račun ovog festivala da je i sam njegov opstanak bio doveden u pitanje. Sistem bodovanja se često menjao a 1969. godine je važilo pravilo po kome u svakom nacionalnom žiriju sedi po deset članova, a svaki od njih daje svoj glas samo jednoj pesmi koju je smatrao najboljom. To je rezultiralo da su se nakon saopštenja rezultata čak četiri zemlje našle na prvoj poziciji. I sama voditeljka Laurita Valenzuela je bila u nedoumici ne znajući kome da uruči «Grand prix». Kada je glavni evrovizijski kontrolor saopštio da su sve četiri kompozicije podelile prvo mesto (reč je o britanskoj, francuskoj, holandskoj i španskoj numeri), nastao je pravi skandal a već je naredne godine ceo nordijski blok zemalja praćen Austrijom i Portugalijom odlučio da bojkotuje manifestaciju, čime je broj država učesnica opao za trećinu.

SVESRDNA POMOĆ SUSEDIMA

Skandala na «Eurosognu» je bilo na pretek. Jedan od najvećih se odigrao u Londonu 1963. godine. Britanci su bili najčešći organizatori evrovizjskog festivala i uglavnom su se trudili da uvedu tehničke inovacije. Tako se te 1963. godine u BBC TV centru cela priredba održavala u tri različita studija. U jednom je bio orkestar, u drugom pevači i bina, dok se u trećem nalazila publika. Govorilo se čak da je sve unapred snimljeno i da uopšte nema direktnog prenosa takmičenja. Zvaničnici britanske televizije su to oštro demantovali, međutim sumnja je ostala. Ipak ono što je izazvalo najviše uzbuđenja te godine je bilo samo glasanje. Sistem je promenjen u odnosu na prethodnu godinu i ovog puta je žiri svake zemlje učesnice davao od 1 do 5 poena pesmama koje su im se najviše dopale. Kada je red došao da svoje glasove saopšte Norvežani, jasno se čulo da je Velikoj Britaniji dato pet, Italiji četiri, Švajcarskoj tri, Danskoj dva i Nemačkoj jedan bod. Međutim, voditeljka Katie Boyle se žalila da je imala probleme sa prijemom veze iz Osla pa je odlučeno da se norveški žiri uključi na kraju i još jednom ponovi svoje poene. U tom novom javljanju oni su saopštili potpuno drugačiji rezultat. Favorizujući svoje susede Dance poklonili su im četiri boda dok je Švajcarska koja je u tom trenutku vodila dobila samo jedan poen. Time su obezbedili trijumf danskog bračnog para Grethe i Jorgena Ingmanna, dok je izraelska pevačica Ester Ofarim koja je nastupala za Švajcarsku morala da se zadovolji drugim mestom.



Kasnije se predsednik norveškog žirija pravdao kako tokom prvog uključenja nije imao sabrane rezultate svih članova žirija, gorak ukus nakon ove pobede je ostao. Supružnici Ingmann su stekli ogromnu popularnost kako u Danskoj tako i u čitavoj Skandinaviji a njihov razvod koji je usledio nekoliko godina docnije je doživljen kao neka vrsta nacionalne tragedije.