(Post)post FESTum

U epskom Biće krvi Pola Tomasa Andersona, po romanu Oil! Aptona Sinklera, moćni preduzetnik s početka dvadesetog veka podiže falusoidni toranj, veći od crkvenog, i zabada ga u zemlju koju siluje dok iz nje ne prošiklja nafta.

Najveće poniženje doživi kad mora da klekne pred lokalnog propovednika, na čijem tlu kopa. U grotesknom epilogu, dovršavajući homoerotsku metaforu, objašnjava kako mu je isisao poslednju kap potentnog crnog zlata vrišteći: "Ja! Srčem! Tvoj! Milkšejk!", rečenicu takvog naboja da je samo potpuna nekomercijalnost filma sprečava da sa trona smeni onaj testosteronski poklič grčkog muželožnika Leonide ("Ovo! Je! Sparta!").

Bez starca, kažu, nema udarca, ali pošto Nema zemlje za starce, bar kad je u pitanju Teksas, vremešni šerif može samo da cokće dok prati krvoproliće koje za sobom ostavljaju druga dva mužjaka. Jedan je tvrdi veteran vijetnamskog rata u begu sa parama od narko-dila koji se završio sa zavidnim brojem mrtvih Meksikanaca i nijednim na nogama, drugi je profesionalni serijski ubica i prati ga kao zla parica (kojom odlučuje o sudbini nesrećnika koji mu se nađu na putu). Dok se njih dvojica vijaju po usamljenim autoputevima, i rane vidaju po nekim od najsumornijih drumskih hotela ikad viđenih na filmu, odmetniku dužina nije bitna—cev sačmarice skraćuje radi jačeg rasprskavanja; gonič iz pakla svoju, pak, produžava ogromnim prigušivačem, a nosi i bizarnu bocu za ubijanje stoke.

I u Andersonovoj viziji, i u obradi Kormaka Makartija—prvom filmu braće Koen koji je zasnovan na nečijem romanu—preovlađuje opšti nihilizam. I dok se Biće krvi može zameriti da više liči na veliki film nego što to zaista jeste, a Zemlji da je, iznad svega, vežba za izazivanje napetosti (i to kakva!) i izneveravanje gledaočevih očekivanja, oba ostvarenja su najbliža onome što bih nazvao remek-delom, makar i krnjim. Pominjati kakav je Denijel Dej Luis kao sirovi naftaš, odnosno Džoš Brolin, Havijer Bardem i Tomi Li Džons u igri sudbine koja nezaustavljivo i nepovratno odvija svoje točkiće, čini se suvišnim. Možda je uputnije skrenuti pažnju na odvažnu odluku vezanu za upotrebu muzike: uznemirujuće zvukove Džonija Grinvuda, jednog (ne i jedinog) genijalca iz benda Radiohead, ili dugih tišina nabijenih iščekivanjem da sudbina zakuca na vrata—puščanom paljbom.

Prenaglašeni zvučni efekti jednako prirodno idu i uz kung-fu filmove i uz špageti-vesterne. Japanac Takaši Mike napravio je nešto između, počevši od nacionalnog nasleđa Kurosavinog samuraja Jodžimba, preko zapadnih verzija iste priče (padaju mi na pamet Milerovo raskršće braće Koen i Last Man Standing Voltera Hila), do Leonevih mitskih heroja—pa je još svoj Sukijaki vestern Đango začinio i dozom Šekspirovog "rata ruža".

Rezultat je nadrealni, nabudženi paprikaš koji do kraja drži pažnju, u kojem Kventin Tarantino može samo da žali što nema Mikeov talenat i da prosipa poslovične mudrosti, Japanci imitiraju Džeka Palansa, a žene su ili predmet najvećeg zlostavljanja ili prekaljeni revolveraši.

U prvom tekstu o ovogodišnjem FEST-u, žalio sam se što jedan od filmova ovog ludaka tek sad dolazi kod nas. Ali, i Stonsi su nam tek prošle godine skinuli mrak, pa sam ipak pobenavio na prve taktove "Start Me Up". Naravoučenije? Ne možeš uvek da dobiješ ono što želiš, ali ponekad dobiješ ono što ti je potrebno.

Tom vanvremenskom krilaticom okarakterisao bih i provod uz Ronilačko zvono i leptir Džulijana Šnabela, film rađen po memoaru urednika francuskog modnog časopisa Elle koji se posle gadnog šloga probudio sa još gadnijom boljkom—sindromom "zaključanog u sebe".

Dakle, nije Moje levo stopalo, već Moje levo oko—jedini deo tela koji mu nije ostao paralizovan. Zvuči dosadno i neprevodivo u vizuelnu umetnost, ali Šnabelu kao slikaru i Janušu Kaminskom kao Spilbergovom direktoru fotografije to nije predstavljalo ograničenje, već izazov za sjajne kreativne odluke—poput one da prvih dvadesetak minuta pratimo isključivo iz vizure nesrećnika vezanog za krevet, koji hoće da umre od čežnje dok mu prelepe bolničarke, lascivnim pokretima jezikom, pokazuju kako da ponovo nauči da guta. Obično sam sumnjičav prema svakom "trijumfu ljudskog duha nad hendikepom", ali stvarno su uspeli da me dirnu.

Ovaj izveštaj započeo sam sjajnim filmom koji nikom ne smem da preporučim, ali ga završavam jednim koji mogu svakom.

Radi se o bombonici od cirka 80 minuta. Egipatski policijski bend stiže u Izrael, ali zbog štamparske greške oko mesta gde treba da održe koncert, završavaju u pustinjskoj vukojebini, prepušteni na milost i nemilost (više milost) privlačne vlasnice kafane (zamislite Pi Džej Harvi, samo malo puniju) i njenih zgubidanskih radnika.

Međutim, ne radi se o kakvoj dosadno-angažovanom istraživanju kulturoloških razlika između Arapa i Jevreja, već jednoj od onih malih priča koja se odvija tokom 24 sata, lišene površne sentimentalnosti, posle koje svako biva promenjen.

Iako se junaci sporazumevaju uglavnom na lošem engleskom, najbolji momenti dešavaju se van jezika—u zvucima muzičke igračke za uspavljivanje bebe, u pokretima dirigenta bez prateće muzike, u zagrljaju simpatije, ili u odagnavanju usamljenosti spajanjem tela.

Poseta orkestra je pravi melem za dušu. Kao pesma u izvođenju Četa Bejkera, nema pogrešne note.

Postskriptum:

Kuga na kuće prevodilaca naslova! Je l' toliko teško shvatiti da Kargo 200 u domaćoj varijanti znači Tovar 200? Atonement kao Pokajanje ima suvišno prvo slovo (a postoji i lep sinonim pride, "iskupljenje"). Stvarno ne znam kako je Eastern Promises postalo Zakletva (da konfuzija bude veća, zvuči kao kao Zavet, Kusturičin film prikazan na istom FEST-u). I, naposletku, nije da Nema zemlje za starce, već Nije ovo zemlja za starce. A bolje i zvuči, ne?