Post FESTum

Dugo sam se pitao šta me je konačno dotuklo—a u delirijumskoj groznici, šćućuren pod slojevima ćebadi i uslinavljenih maramica, kraj lavora za iskašljavanje šlajma (poštedeću vas neprijatnijih detalja), vremena za razmišljanje imao sam na pretek. Da li je to bio prizor nesrećnice koju otpozadi obeščašćuje šef drevnog japanskog klana dok joj se pogled gubi kroz prozor, na stratište gde joj mrtvog muža izručuju iz kolica kao da je građevinski šut, a njen klinac prilazi da nemo gleda očev leš? Da li, pak, strastveno vođenje ljubavi između dobrostojećeg kineskog kolaboracioniste sa Japancima za vreme Drugog svetskog rata i otporašice poslate da ga špijunira? (Potpitanje: zašto azijske žene, čak i kad uživaju u seksu, deluju kao da se muče?) Ili možda flešbek—pošto film nisam imao herca ponovo da gledam—na sve ono na šta je devojka u Čaušeskuovoj Rumuniji spremna kako bi drugarici obezbedila ilegalni abortus? Iz nekog razloga, scene pretežno čulne prirode vrzmale su mi se po glavi dok mi je svaki deo tela bio osuđen na horizontalu; svako se češe tamo gde ga svrbi, čak i kad se ne diže iz kreveta.

Istina leži istočno, ali negde na sredini: zasnovana na istinitoj priči, u Rusiji, pardon, SSSR-u, čuvene 1984. godine, dok besni rat u Avganistanu. Ako me je nešto dokusurilo, to je bio Kargo 200 Alekseja Balabanova, njegov daleko najzaokruženiji i najuspeliji film—i majstorija brutalnog mučenja koja otkriva do koje mere su američki torture-porn amateri poput Ilaja Rota (Hosteli) i tvorci Slagalicâ strave najobičnije, blago rečeno, šonje. Štaviše, agonija junakinje iz Teksaškog masakra motornom testerom je mačji kašalj u poređenju s onim kroz šta prođe ćerka sekretara Partije kad je snađe ćutljivi-ćudljivi policajac-psihopata. Ne želite ni da pročitate ovo u zagradi (razdevičenje grlićem flaše), kamoli da vidite, jer posle toga čovek poželi ili da u životu više nikad ne okusi votku, ili da se u njoj utopi kako bi zaboravio na strahote koje će tek uslediti.

Ali, daleko od toga da je Kargo 200 (pûka) vežba iz sadizma: odvijajući sled ironičnih slučajnosti (ili božijeg usuda?) s vanrednom ubedljivošću i hladnim pristupom, Balabanov pruža neizdrživi—ali trezveni—uvid u "kako je to stvarno bilo tamo i tada". Kakogod, ma koliko se ne kajem što sam ga pogledao (zdravlje je precenjeno, a gorka pilula s vremena na vreme neophodna), ne znam kome bih mogao da ga preporučim... sem, razume se, religioznim poklonicima emisije Šok koridor, koji će izabrane momente nesumnjivo rezati i pripajati ultimativnoj video-kompilaciji za duge zimske noći, zajedno sa devetominutnim mrcvarenjem Monike Beluči u Irreversible i Suzen Džordž u Psima od slame.

Rat je, kažu, bolji od seksa, pogotovo kad je skriven, i kad ga vodite iz đakuzija po kojem plutaju flaše viskija, bahato rasuta koka, i silikoni najmljenih plastifuksi. Ah, te osamdesete. Bouvi je pevao "Let's Dance", porno-zvezde ponosile su se bujnim žbunom, republikanci su propovedali čednost dok su orgijali k'o u starom Rimu, a teksaški kongresmen Čarli Vilson tajno je snabdevao avganistanske mudžahedine protivvazdušnim naoružanjem kojim su skidali ruske helikoptere s neba kao, nešto ranije, drug Tito fazane. Na to se svodi urnebesna radnja nove satire Majka Nikolsa, u kojoj bombardovanje civila (koji se pri dodiru sa plotunom dezintegrišu kao u video-igri) prati bogohulni remiks Mocartovog hita "Dies Irae", a Tom Henks igra ljigavog pravednika kakvog nismo gledali još otkako se Tom Henks, gostujući kod Dejvida Letermana, hvalio prvim "hibrid"-automobilom u Kaliforniji. Uparite ga sa Filipom Sejmurom Hofmanom—koga postaje teško hvaliti kad je svuda genijalan, ali se ovde posebno ističe kao zadrigli CIA-in agent grčkog porekla, gustih brkova, pivske stomačine, crvenih đozluka i mikrofonâ koje podmeće u boce poklonjenog šampanjca—dajte im da izgovaraju brzopoteznu mešavinu geopolitičkog dijaloga, udbaškog slenga, i dobrotempiranih psovki Erona Sorkina, tvorca serija Zapadno krilo i Studio 60, odvrnite cinizam do daske, i uživajte u boleštini.

Istorijske turbulencije su dvojici autora na ovogodišnjem FEST-u poslužile kao pozadina za nemoguće ljubavi. I Džo Rajt i Ang Li imaju za sobom po jednu uspelu adaptaciju Džejn Ostin—prvi solidan Gordost i predrasude, drugi besprekoran Razum i osećajnost. Rajtovo novo ostvarenje, Pokajanje, bazirano je na romanu Jana Mekjuena, a Lijevo, Požuda, oprez, na noveleti Ajlin Čeng. Obojica su majstori rediteljskog zanata—Rajt nije baš Dejvid Lin, ali ga uspešno podražava (konfrontacija pri kraju kao da je iz Kratkog susreta), dok je Li suvereni stilski kameleon. Obojica imaju oko za senzualnu fotografiju, i žicu za rad sa glumcima: za Džejmsa Mekavoja sam znao da svašta može da izvede, ali za Kiru Najtli, priznajem, nisam, dok su sve tri glumice koje tumače lik Brajoni savršene. Toni Lung, s druge strane, upečatljiviji je nego u Raspoložen za ljubav i Infernal Affairs zajedno, a Li je navodno testirao deset hiljada glumica pre nego što je otkrio fascinantnu Vej Teng, koja sija u golišavim scenama koliko i u onim gde joj, zakopčanoj do grla, šešir prekriva oči.

Oba filma mogu se podičiti scenarijima iskusnih veterana: redovni Lijev saradnik Džejms Šejmus umnogome je razvio literarni predložak, a Kristofer Hempton je na ekran preneo nefilmičnu knjigu koja u prvom činu ima zaguljenu rašomonsku perspektivu, a u poslednjem zakukuljeni postmoderni narativni trik (da ne pominjem kakvu ulogu ima muzika). Posebna draž u oba slučaja je hičkokovska dvosmislenost dijaloga: najinteresantnije scene u Požudi, oprez (sâm naslov je neprevodiva igra reči iz kineskog ideograma) jesu one u kojima dame, zajedno sa "krticom", igraju madžong, pa se određeni termin iz igre ("pogodak u metu!" vrisne jedna spuštajući dominu) poklopi sa informacijom o mestu i vremenu k'o poručenom za atentat. Hong Kong i Šangaj iz doba Drugog svetskog rata rekreirani su perfekcionistički, a u Pokajanju desetak minuta odlazi na neverovatni, neprekinuti snimak poprišta bitke za Dankirk, po kojem kao zombi baulja ukleti ljubavnik, ne obazirući se na egzekucije neprijateljskih konjâ, da bi sišao u neki podrum gde se, projektujući njegovu izgubljenost na goli zid, odvija Karneova filmska romansa o dezerteru. Kineska otporašica, za to vreme, plače uz Serenadu za groš, pre nego što Kerija Granta, usred njoj omiljene replike, preseče propagandni patriotski proglas. U oba filma silovanje je ključni zaokret u radnji, dok je seks uz pristanak ipak sugestivniji u izvedbi Rajta, gde bljesak butine i leđa raspaljuje maštu više nego eksplicitno obnažena tela u ljubavnom grču kod Lija; sva sreća pa je, u istih dva i po sata, režirao jedno od najrealističnije prikazanih amaterskih ubistava koje sam ikada video.

Avaj, oba filma negde na polovini počinju da se razlivaju, i nijedan me na kraju nije udario pesnicom o stomak—što ne znači da nekog drugog neće. Možda nisam reagovao na (očekivanu) završnicu Požude i zato što pamtim bar šest perfektn(ji)ih Lijevih filmova, a taj obrt u Pokajanju mogu da poštujem na intelektualnom nivou, ali sam uz njega slinio, nažalost, samo zbog gripa.

Pročitajte drugi deo: Zli Amerikanci, pomahnitali Japanci, zatočeni Francuz i Arapi izgubljeni u obećanoj zemlji