Mito men

Da li je ministar Velimir Ilić primio mito sklapajući u ime države ugovor vredan milijardu i po evra?

Da li je u tom poslu korumpiran neki drugi činovnik, u to vreme, tehničke Vlade?

Da li je konzorcijum “FCC Construcion” i “Alpine Mayreden Bau” nezakonito dobio koncesiju za izgradnju autoputa Horgoš-Požega?

Da li je premijer Vojislav Koštunica saučesnik u mogućem nezakonitom poslu?

Da li se, zbog trenutnog nedostatka dokaza, može samo osnovano sumnjati da su ministar Ilić i premijer Koštunica počinili krivično delo?

Da li je uobičajeno da Vlada jedne zemlje skriva od svojih građana, poslovnih krugova i poreskih obveznika poslove od javnog interesa?

Da li je tehnička Vlada ugrozila državne interese Srbije?

Da li se u Vladi Srbije pojavila ministarska mafija?

Da li ostali ministri o tome ćute iz straha, solidarnosti ili…?

Ova pitanja ne postavljaju samo političari (iako je predsednik vojvođanskog Parlamenta Bojan Kostreš bio najagilniji), niti samo poslovni lobiji (kako ih optužuju iz Vlade), već svi poreski obveznici u Srbiji. Pitanja uopšte nisu naivna, ni blentava kako žele da ih prikažu neki od aktera koji su “do guše” umešani u jedan od najvećih korupcionaških skandala posle petooktobarskih demokratskih promena 2000. godine. Pitanja su važna za budućnost funkcionisanja vlasti u Srbiji i sudbinu Vlade i zato nije moguće odlaganje neuvijenih odgovora. Što duže bude ćutao, ministarski kabinet biće na sve većoj muci i sa sve većim šansama da se definitivno okruni mit o ovom srpskom premijeru kao moralnom gorostasu.

Ne prođe dan a da javnost ne sazna neki novi skandalozni detalj u vezi koncesionog ugovora. U epicentru sada već izvesnog korupcionaškog skandala je ministar (prvo za kapitalne investicije a zatim za infrastrukturu) i ključni premijerov koalicioni partner Velimir Ilić koji je, i pored ozbiljnih zahteva za odlaganjem tog posla, u “vreme tehnikalija” (tehničke Vlade) potpisao inkriminisani koncesioni ugovor sa konzorcijumom “FCC Construcion” i “Alpine Mayreden Bau” o izgradnji autoputa Horgoš-Požega.

Ministru Iliću sve teže pada uloga ključne ličnosti u korupciji na poslu vrednom 15 milijardu evra, pa sada pokušava preko lobija u medijima da sebe “dezinfikuje” i spere odgovornost tako što plasira priču kako je on, navodno, bio samo izvođač radova, odnosno potpisnik ugovora koji mu je poturila tehnička Vlada i njen premijer Vojislav Koštunica.

Koncesiona afera mogla bi ozbiljno da uzdrma feudalizovanu Vladu, a koga interesuje kakvi su trenutno odnosi u Vladi, neka pogleda fotografiju na naslovnoj strani lista Danas od 13. avgusta: umesto da opušteno uživaju dok im trube urlaju na uvce u Guči, ministar i premijer sede jedan pored rugog i izgledaju kao dvojica ljudi kojima je užasno neprijatno što su se našli u tom društvu.

Iz straha da će ga na kraju dosadašnji odani politički prijatelj Vojislav Koštunica ipak “pustiti” niz vodu, Ilić je otvorio sve breše i iz svog Ministarstva kao iz kakve gradske kloake pustio da se izlije prljavšina koja teško optužuje tehničku Vladu i njenog premijera. Tako je javnost, između ostalog, saznala ključni detalj, da je na tajnosti koncesionog ugovora insistirala Vlada, odnosno Koštunica i njegovi najbliži saradnici, a ne konzorcijum stranih koncesionara. To objašnjava i kasnije ponašanje ministra Ilića i premijera Koštunica koji su raznim metodama - prvo ismevanjem javnosti a zatim zamenom teza, nečinjenjem i svakojakom političkom ekvilibristikom - pokušali da izbegnu saopštavanje podataka o sklopljenom poslu između države Srbije i konzorcijuma dve privatne kompanije. Vrhunac bezobrazluka bile su dve izjave: jedna Vlade Srbije koja je na jednog nekoj od julskih sednica odlučila da objavi ugovor, i druga Ilićeva izjava da se ugovor o koncesiji za autoput Horgoš-Požega ne može objaviti jer su “prava koncesionara jača i od ustava”. To je odmah izazvalo bivšeg predsednika Ustavnog suda Srbije da objavi da u članovima 16. i 194. novog ustava izričito piše da nikakvi ugovori sa stranim kompanijama nisu “jači”od Ustava.

Tumačenje bivšeg predsednika Ustavnog suda moglo bi se čitati kao optužba na račun premijera i ministara u tehničkoj Vladi koji su se poneli kao činovnici neke banana države?

Neuobičajeno uporno i tvrdoglavo odbijanje premijera i ministra da se javnosti prezentuje sporni ugovor o koncesiji izazivaju sumnju da Vlada nešto krije i da je možda bilo krupne sistemske korupcije kad je ugovor sklapan. Sve to nije dobro za ugled zemlje jer građani i poslovni krugovi počinju da gube poverenje i verovanje da je Vlada “vlasna”, spremna i sposobna da se obračuna sa korupcijom.

Da je htela da izbegne sve ove neprijatnosti, Vlada je mogla da posluša lanjski savet Međunarodnog monetarnog fonda da država prvo uđe u privatna-javna partnerstva malog obima, a da velika partnerstva (ugovori o koncesijama) ostavi za kasnije dok izgradi mehanizme zaštite od korupcije, jer se na tako velikim poslovima i kad je država nepripremljena kao neminovi pratilac pojavljuje podmićivanje. Naravno, da niko iz Vlade u to vreme nije želeo da čuje šta savetuje MMF i zato se godinu dana kasnije pokazalo da je Vlada upala u klasičnu šemu kroz koju su već prošle neke susedne zemlje. Mađarska, na primer, gde je jedan veliki koncesioni ugovor za autoput poništen zbog korupcije.

Da je htela pošteno da obavi posao oko koncesije za autoput, Vlada Srbije mogla je da se raspita kod prijatelja u Izraelu, zemlji koja je besprekorno izvela izgradnju autoputa kroz javno-privatno partnerstvo. “Za privatnu kompaniju koja odlučuje da li da se upusti u veliki projekat, kakav je izgradnja autoputa od nacionalnog značaja, i uloži svoj novac, ključni momenat odluke je procena da li na drugoj strani ima vladu sa dovoljno kapaciteta da projekat omogući i da privatnim kompanijama na tenderu da veoma transparentnu ponudu”, rekao je nedavno grupi beogradskih novinara u Tel Avivu jedan od direktora međunarodnog konzorcijuma („Šikun ubinui“, „Afrika Izrael“ i kanadski „Ikon“) koji je izgradio čuveni “Autoput 6” koji spaja sever i jug Izraela. Koncesija je bila toliko transparentna da su se učesnici na tenderu međusobno informisali o detaljima projekta i svi zajedno pre dodele koncesije dogovarali sa Vladom Izraela o najracionalnim arhitektonskim, građevinskim i prostornim rešenjima projekta.

Svuda u svetu je tako. Davanje koncesije nije “privatna stvar” Vlade i kompanije koja dobija konseciju. To je bitan postupak kojim država obezbeđuje privatnim kompanijama sigurnije pravno okruženje za rad i razvoj i tako, posredno, obezbeđuje i sebi veće prihode iz poreza.

Zato je i zvučao kao smešan lažni argument ministra Ilića da je koncesionar (konzorcijuma “FCC Construcion” i “Alpine Mayreden Bau”) tražio tajnost ugovora i da ne dozvoljava njegovo objavljivanje. Ni španska ni austrijska kompanija koje čini konzorcijum to ne bi tražile, jer bi to bilo drastično sankcionisano kao neposlovno ponašanje u njihovim zemljama koje su članice Evropske unije.

U pregovorima koji Srbiju čekaju sa Evropskom unijom tema korupcije biće jedan od centralnih uslova približavanja. Uniji ne treba država koja ohrabruje i praktikuje sistemsku korupciju a samo se retorički bori protiv nje.

Osim tog izazova Srbija će se uskoro suočiti sa još jednim. Moguće je da će zemlju početi da napuštaju poslovni ljudi i kompanije koji žele da posluju u sigurnom, prepoznatljivom i transparantnom okruženju. Država i njena Vlada koje poslovni krugovi doživljavaju kao središte korupcije nisu poželjne destinacije za normalno poslovanje jer postaju suviše skupe. Odlaganje ratifikacije ugovora o Zoni slobodne trgovine (CEFTA) u srpskom Parlamentu, viđeniji domaći biznismeni pročitali su kao nezainteresovanost države za normalizaciju poslovanja u regionu i test njene evropske orijentacije. Uslovi koje trenutno nudi Srbija nisu povoljni za poslovanje, recimo iz Beograda sa susednim zemljama-članicama Evropske unije i državama koje su ratifikovale Sporazum o zoni slobodne trgovine.

Zanimljivo je, na primer, odgonetnuti zbog čega je srpska kompanija koja je investirala kapital u trećeg crnogorskog operatera mobilne telefonije to uradila preko svoje holandske firme? Da li zato da bi, recimo, prikrila svoje međunarodne operacije (a i zašto bi to radila) ili zato što je zakonom zabranjeno da se iz Srbije investira u region ili bilo gde u svetu.

Za kratko vreme Vlada Srbije pala je na dva izuzetno važna testa - borbe protiv korupcije i regionalnih integracija. To su toliko veliki minusi da o plusevima u prvih sto dana ne vredi ni raspravljati. U pluseve se, pri tome, ne mogu računati ni sve one silne čestitke koje je premijer uputio svim sportistima koji su bilo gde na Planeti osvojili bilo kakvo odličje.