"Rešile smo da se istina sazna, po svaku cenu"

Takva pojava je okarakterisana kao patološko ponašanje u radnoj sredini i kao takvo su počeli da ga izučavaju, rečeno je u emisiji Život priča autorke Tatjane Vojtehovski.

Ubrzo je u pojedinim državama Evrope stavljen i pod okrilje zakona koji su sankcionisali one koji mobing sprovode. Mobing je kod nas prvi put regulisan Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu 2010. i definisan je kao: svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca, koje se ponavlja, a za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja i položaja zaposlenog.

Mobingom se smatra ponašanje koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu napusti posao.

U situaciji kada je osoba žrtva mobinga ona tada postaje objekat “silovanja gomile“. Kako je u praksi ustanovljeno napadi na žrtvu mobinga odvijaju se najmanje jednom nedeljno, u dužem vremenskom periodu, najmanje šest meseci.

Mobing je sistematski je usmeren protiv pojedinca u bespomoćnoj ili nezaštićenoj poziciji, koji se ne može osloboditi jer se postupci mobinga neprestano ponavljaju.

Profesorka u Elektrotehničkoj školi Mihajlo Pupin u Novom Sadu, Vesnan Prugić Mileusnić već skoro deset godina čeka na sudu epilog tužbe koju je pokrenula protiv direktora škole u kojoj radi.

Mobing nad njom počeo je još dok je u jednom kratkom periodu od šest meseci, 2007. godine bila na mestu direktora škole. Njen protivkandidat, a današnji direktor, prvo joj je namestio svakodnevne inspekcije rada, širio glasine da je bahata u trošenju novca, optuživao je za diskriminaciju zaposlenih madjarske nacionalnosti i organizovao štrajk, odnosno totalnu obustavu nastave.

Iako je štrajk proglašen za nezakonit, ona je smenjena jer nije uspela da normalizuje nastavu.

Pošto je konačno došao na mesto direktora, njen protivkandidat pojačava mobing nad njom i ona se odlučuje da podnese tužbu.

U tužbi se navodi da je profesorka Vesna Prugić Mileusnić pretrpela zlostavljanje na radu od strane direktora, stalnim neopravdanim kritikama i omalovažavanjem rezultata njenog rada i uspeha, neosnovanim pokretanjem disciplinskih postupaka, neopravdanim i namernim izopštavanjem tužilje iz stručnog osposobljavanja i usavršavanja, uskraćivanjem informacija u vezi sa poslom, izlaganju pritiscima kako bi se tužilja držala u stalnom strahu, prekomernim nadziranjem njenog rada. Svi ovi navodi su u tužbi opisani konkretnim situacijama i priloženi su dokazi u vidu obraćanja inspekcijama i izjava svedoka.

Sve njene molbe, pritužbe, izveštaji, ukazivanja na neke nepravilnosti, završavali su u fioci, a prosvetna inspekcija i kada je izlazila na teren, nije imala sve validne informacije za donošenje zaključaka, po kojima se ionako nikada nje postupalo.

Usled zlostavljanja na radu, kod tužilje su nastali zdravstveni problemi. Po mišljenju Medicine rada od 1. 12. 2010., obavljanjem poslova pod navedenim okolnostima, koji imaju elemente psihičkog nasilja, postoji neposredna opasnost po zdravlje i život tužilje.

To je prva tužba za mobing u Vojvodini, i i ako je posle nje bilo i drugih, koje su okončane, njena je još na sudu. Za to vreme promenilo se osam sudija, a ona je imala čak četiri veštačenja, koja su pokazala visok stepen mobinga.

U proteklih deset godina, Vesna na poslu doživljava profesionalna poniženja, degradacije, šikaniranja, lažne optužbe i najčešće je izložena disciplinskim postupcima. Žrtve su čak i njeni djaci, čije školovanje je otežano zbog napada njihovu razrednu. Za sada se uspešno bori i odoleva napadima, ali ne zna gde i kada je kraj.

Sa mobingom su bile suočene i profesorke Visoke medicinske škole strukovnih studija Suzana Milutinović, Sunčica Ivanović i još dve njihove koleginice.

Nakon što su više puta ukazivale na nezakonitosti koje se dešavaju u školi, a koje je utvrdila i prosvetna inspekcija koje je pre dve godina vršila vanredni, a ove godine i redovan nadzor u ovoj visokoškolskoj ustanovi, profesorke su počele da trpe pritiske, ali i da dobijaju pretnje od direktora škole.

Suzana i još nekoliko njenih koleginica, od kojih je jedna radila u toj ustanovi deset godina, nisu više zaposlene u školi jer su im istekli ugovori. Iako to za sada ne mogu da dokažu, one smatraju da je razlog zbog koga im ugovori nisu produženi taj što nisu htele ćutke da gledaju različite neregularnosti koje direktor škole sprovodi.

Njihovoj koleginici Sunčici koja je i dalje zaposlena u školi jer joj još godinu i po dana važi ugovor direktor je čak i pretio. Ona je pretnje prijavila lokalnoj policiji, a oglasilo se i tužilaštvo koje se izjasnilo da u toj pretnji nema elemenata krivičnog dela.

Sve ove profesorke nisu mogle više da ćute i rešile su da se istina sazna, po svaku cenu. Pritisak je veliki, konstantan je strah zbog gubitka posla, pritisak je i na njihovim porodicama. Ipak, smatraju da je obaveza i dužnost svakog čoveka da govore i da se bore za pravdu. I neće odustati.