Značaj srpske rezolucije

Onom delu EU koji podržava nezavisnost Kosova stalo je da Srbija ili povuče tekst kosovske rezolucije ili da ga promeni.

Ministar spoljnih poslova Velike Britanije Vilijam Hejg je praktično samo ponovio ono što je srpskim zvaničnicima rekao i njegov kolega iz Nemačke Gvido Vestervele koji je istim povodom ovde boravio prošlog četvrtka.

Iz državnog vrha poručuju da od rezolucije neće odustati iako su svesni da bi ona mogla doživeti krah u UN, što je uostalom i uoči njenog podnošenja priznao ministar Vuk Jeremić.

U čemu je "tajna” ovog akta, zašto je on tako potreban Srbiji, a zašto ga se njeni oponenti kada je Kosovo u pitanju tako žele osloboditi?

Ukoliko bi na sednici Generalne skupštine većina glasala za akt kojim se Beograd i Priština pozivaju na pregovore, Srbija bi dobila podršku svetske organizacije za svoj stav, a izgubili bi oni koji žele da se ovaj problem reši diktatom i nametnutim rešenjima, kaže jedan diplomatski izvor "Politike”.

Ni oni se, kako kaže sagovornik, ne bi mogli oglušiti o stav Generalne skupštine koji je za rešenje pregovorima.

Insistiranje da se rezolucija povuče samo je dokaz da još niko ne može znati kako će se glasati u ovom telu UN.

"Trenutak istine dolazi kad se prsti približe dugmetu za glasanje. Veliki broj zemalja odlučuje u poslednjem momentu. Izjava ministra Jeremića da su nam šanse na uspeh male samo je znak opreza. Sve kombinacije i analize ko će kako glasati su neutemeljene. Srbija je trenutno meta jednog opšteg nametanja i diktata”, kaže ovaj izvor "Politike”.

Bez obzira na sve pritiske kojima je izložena, Srbija je i dalje ta koja drži „ključ” za kosovski problem, smatra Vladislav Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova SRJ.

"Sve dok se mi ne odreknemo naše tapije na Kosovo ono što su zapadne sile izvele sa Kosovom nije legitimno, nije okončano i ne može nikada da bude okončano. I oni to dobro znaju. Zato jako mnogo drže do toga da mi damo saglasnost, da se prilagodimo, ako ne odjednom onda u delovima. Koliko god ovaj stav naoko izgledao nemoćan u suštini je moćno oružje koje druga strana uviđa i hoće toga da nas ga liši”, naglašava Jovanović i dodaje da je produženje borbe kroz GS UN nastavljanje tog našeg otpora.

Odlazak u UN, prema njegovom mišljenju, ohrabruje one male države koje drže do principa teritorijalnog integriteta, a koji je odlukom Suda pravde o Kosovu ozbiljno ugrožen.

"Insistiranjem na tome da je secesija nedopustiva mi podsećamo te zemlje da su one takođe u opasnosti, a istovremeno ojačavamo front koji se suprotstavlja tome”, smatra Jovanović.

Ovih dana su se u nekim inostranim medijima pojavile spekulacije da je insistiranje Beograda na rezoluciji u stvari samo za domaću upotrebu.

Tako "Frankfurter algemajne cajtung” (FAZ) piše da posle Vesterveleove posete Beogradu "srpski političari u internim razgovorima naglašavaju da im je potrebna ’poslednja bitka’ u UN da bi domaćoj publici mogli da kažu da su u borbi za Kosovo sve pokušali”.

Posle toga, kako FAZ prenosi navode "iz okruženja srpskog predsednika Tadića”, Beograd će imati "nezavisno od ishoda u Njujorku, prostora za koncesije i pragmatičnu politiku”.

Predrag Simić, profesor FPN i bivši ambasador u Francuskoj, kaže da su to opasne ocene. On podseća da je svojevremena procena Ričarda Holbruka i većine zapadnih diplomata da Miloševiću treba „malo bombardovanja” dovela do tromesečnog rata protiv Jugoslavije.

Zato, kako kaže, ukoliko bismo se time rukovodili, došli bismo u situaciju kao marta 1999. godine. Ne bi bilo baš ratnog scenarija, ali bi bio vrlo opasan diplomatski razvoj gde bi se Srbija praktično našla konfrontirana sa tim zemljama.

Prema njegovim rečima, pokušaj da se rezolucijom okupi većina u UN i da se time nadoknadi gubitak na Međunarodnom sudu pravde je ono što se u našoj javnosti naziva planom "Be”.

"Da li je to motivisano unutrašnjopolitičkim ili nacionalnim interesom to znaju samo oni koji učestvuju u tome. Beograd pod pritiskom povlači kontroverzne poteze – istovremeno nagoveštava spremnost na pregovore, a s druge strane ministar spoljnih poslova ide u Južnu Afriku kako bi lobirao za rezoluciju, u zemlju od koje zavisi 20-30 glasova afričkih država u GS”, ističe Simić.

On smatra da je i poseta Hejga na Tadićev poziv pokušaj da se proveri da li je poruka ministra Vestervelea upravo takva jer i među zemljama kvinte postoje razlike. A Hejgova poseta, kako kaže, nije došla bez odobrenja iz Vašingtona.