Randevu za tuču

Nekoliko članaka o prihvatljivosti ili ne zviždanja ,,Marseljezi” kao formi ispoljavanja građanskog protesta očigledno je uzburkalo javnost. Tema je, sama po sebi, dovoljno kontroverzna, ali sticajem okolnosti (kako to često biva) desilo se da postane i više, jer se podudarila sa eskalacijom uličnog nasilja u Beogradu i brutalnim ubistvom navijača Tuluza.

U ovoj polemici treba razlikovati dva pitanja. Prvo je pitanje prihvatljivosti zviždanja stranoj himni na fudbalskoj utakmici. Ovde imamo sukob dva principa: s jedne strane, pravila lepog ponašanja i gostoprimstva, s druge strane, izražavanja (legitimnog) političkog mišljenja. Mislim da stadioni možda nisu najbolje mesto za ovo drugo, ali je činjenica da se svuda u svetu koriste i za politiku. Sport i politika postali su usko povezani. Stoga mislim da se razumno može braniti i jedno i drugo mišljenje. Ono što je najvažnije jeste da zviždanje himni, iako jeste nepristojno, nije direktno uvredljivo niti ikome nanosi fizičku štetu.

Do ovog trenutka, imao bi se utisak da je razmišljanje kojim se fućkanje stranoj himni smatra nekim mladenačkim hirom prihvatljivo. Ali tu se suočavamo sa drugim pitanjem. Problem nastaje kada pogledamo konkretnu situaciju u Srbiji. U normalnim okolnostima i kod normalnih ljudi, negodovanje se završava zviždukom; ono ne vodi u razbijanje glava. Ali Srbija već dvadeset godina, od početka ratova na tlu bivše SFRJ, nije normalna država. Nasilje koje je organizovala i sponzorisala tadašnja vlast potpuno se proširilo i postalo najnormalniji način opštenja za deo (na sreću, samo jedan deo) generacije koja je u takvoj nasilnoj sredini odrasla. Problem jeste u tome što za njih prelazak od zviždanja himni na razbijanje glava navijača, učesnika parade ili bilo koga ko im se ne sviđa, jeste potpuno normalan proces. Za nekoga ko je naučio da ,,razgovara” uglavnom pesnicama i šipkama, taj ,,skok” od zvižduka do ,,uobičajenog” načina ophođenja sa okolinom (motkama i šipkama) nije čudan niti bizaran.

Samo je slučaj udesio da su se i u zvižducima i u nesrećnoj smrti mladića, pojavili Francuzi. Ali problem nije samo u toj tragičnoj smrti jednog dvadesetosmogodišnjeg turiste (iako trebada se svi zapitamo kako bismose osećali da nas, ili našu decu, bez ikakvog povoda pretuku na smrt dok sedimo i uživamo u nekom kafiću u Parizu). Problem je što svakog dana čitamo o sličnim događajima. Ne samo o prebijanjima stranaca (što je izgleda nova moda), već o međusobnim, međusrpskim, prebijanjima. Samo par dana posle napada na francuskog navijača, čitamo o opštoj tuči u noćnom lokalu čiji je uzrok, izgleda, bila svađa oko neke devojke. Dvojica ljudi su teže povređeni. Zatim, čitamo da je posle saobraćajnog udesa došlo do opšte tuče u kojoj je šestoro ljudi povređeno. Ja zaista ne mogu da zamislim da može da bude normalno društvo gde su takvi događaji banalizovani: recimo da se dva automobila sudare, polupaju se stakla, i šta sledi? Potpuno međusobno šibanje putnika. Normalno?

Ogromna količina nezadovoljstva i frustracije razumljivo postoji u Srbiji među mladima. Ali se ona pothranjuje ne samo aktivnostima ekstremnih i nasilničkih grupa već i atmosferom potpune neodgovornosti koju šire ,,intelektualni uzori”. Pošto su, prema takvim mišljenjima, Srbiji načinjene ogromne nepravde, onda svako pojedinačno ponašanje, i najgore, biva opravdano nekim sveopštim razlozima.Francuska je bombardovala Srbiju, otuda imam pravo da mog komšiju sa drugog sprata prebijem, jer mi se ne dopada njegova kravata. Komentatori i mediji nisu možda dovoljno svesni da stalnim kukanjem da je ceo svet, od Amerike do Japana, odgovoran za sve naše nedaće (a, naravno, jedino mi sami nismo), daju blanko ček svakom siledžiji da svoje ponašanje opravda i ,,uklopi” u neku opštu nelagodu ili traženje pravde. Iako jedna stvar (bombardovanje) i druga stvar (prebijanje komšije) nemaju apsolutno nikakve međusobne veze. Upravo zato je deo (opet moram da kažem: jedan deo) mlade generacije odrastao moralno nezreo, jer za bilo kakvo ponašanje ,,intelektualni uzori” mu na tanjiru nude to opravdanjedok lična odgovornost ni za šta ne postoji.

Borba sa shvatanjem da je nasilje normalan način ponašanja u svakodnevnom životu neće biti nimalo laka. U najboljem slučaju, ovde se radi o procesu od nekolikodecenija. Zemlje koje jednom uđu u začarani krug nasilja veoma teško iz njega izlaze. Ne znam koliko su uprave dva najveća fudbalska kluba povezane s ,,navijačima”, a ovi sa organizovanim kriminalom, ali je jasno da se mora krenuti od simptoma, od odgovornosti fudbalskih klubova za ponašanje navijača. Klupske uprave očigledno same ne mogu ništa da urade–kako smo upravo videli pre nekoliko nedelja iz saopštenja uprave Crvene zvezde posle serije incidenata, tuča i krađa u Pragu. Iz tog saopštenja moglo bi se zaključiti da su Zvezdini navijači pravianđeli. Proces saniranja trebalo bi da krene od Crvene zvezde i Partizana, dva najveća kluba i dve navijačke rak-rane srpskog društva. Možda bi ih trebalo suspendovati na nekoliko godinaiz ovog takmičenja koje se naziva fudbalsko prvenstvo, ali gde se očigledno radi o subotnjim randevuima za tuču. Verovatno će i bez fudbalskih utakmica, ,,navijači”, kad im je dosadno, moći da organizuju tuče, recimo na Ušću u nedelju u podne, ali im bar fudbalski klubovi neće pružati gratis uslugu sazivanja opštih tuča pod plaštom sportskog takmičenja.

Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir