Info

Petak, 23.05.2014.

14:07

Priče iz Arene: Bol, ponos i nada

Ćebići i posteljina poslagani su sa ljubavlju na dušeke koji se razvlače po podu, a na njima goste dočekuju ljupko spremljeni paketi sa četkicom za zube, vlažnim maramicama, šamponom... Kao u hotelu. Zastrašujući kontrast pravi sivilo holova Kombank arene i cevi koje kao nemani izniču iz zidova stvarajući sumrak i onda kada je dan.

Izvor: Saša Ozmo, B92

Default images

Prvo veče, čekamo ljude iz Obrenovca da stignu. U vazduhu se oseća entuzijazam, energija monomanijaka, ali i blaga zebnja – hoćemo li moći istinski da pomognemo tim ljudima? Jesmo li dovoljno zreli da to psihički iznesemo?

Priroda nam ironično daruje nekoliko sunčanih sledećih dana. Imali su opor ukus. U Areni dan ide za danom – malo organizovanije, uz onu mešavinu bola i ponosa koju donose situacije u kojima čovek pomaže čoveku u nesreći.

Život u Areni nekako teče dalje. Ne teče, gura se kao kakva stenčuga poslednjim tragovima snage i volje. Volonteri dižu duh koliko mogu, brižni su i na usluzi, pomažu Obrenovčanima da ta stena bude makar malo lakša. Ali ako se može dati hrana, patike ili farmerke, ljudskoj duši u takvim tragedijama teško je naći lek. Evo nekoliko priča iz Arene – imena nema jer sve su ljudske, sve su one mogle biti i naše.

Priča jedan

Foto: Tanjug
“Kako ću sada? Ceo život smo uložili u tu kuću. Nedavno smo kupili nova vrata, video sam ih kako pucaju na vodi, izgleda da nisu bila tako kvalitetna. Plakari... Nepravedno i nehumano je to – uđu ti u stan, kažu moraš da bežiš, za pet minuta da izađeš, a iza sebe ostavljaš sigurnost koju si gradio decenijama“, govori nam čovek, dok supruga traži cigaretu. Nemamo je.

Sedim nemušto pored njega, tu i tamo prozborim da je najvažnije da su “sačuvali glavu“, a te reči, iako istinite i ispravne, zvuče mi tako neumesno. Pokušavam da skrenem u vedrije teme, bez grubosti i što je neprimetnije moguće. Ne uspeva.

“Trojica braće su mi poginula u Drugom svetskom ratu. Ja sam dva puta izbegao streljanje, jednom smo preživeli samo jedna žena i ja“, konstatuje dok polako spušta pogled pokušavajući da obuzda suze.

Kada se izgubi dom, kada se izgubi koren, to i jeste nešto nalik smrti – deo ličnosti odlazi, a pred očima se slike života vrte kao na staroj pokretnoj traci. I razgneve, i uzbude, i onespokoje.

“Hvala na lepim rečima, momče“, kaže i spušta glavu. Malo šta sam i rekao, ali to i nije bilo potrebno, potrebno je bilo slušati.

Priča dva

Foto: Tanjug
Po dolasku su ljudi bili stidljivi, bilo ih je sramota da odu do šanka i traže nešto, neki su i skrivali pogled. Ali na prvu reč raširili bi osmeh od uha do uha.

Je l’ vam potrebno nešto? “Treba, sine, ako možeš molim te jednu kiselu vodu da mi doneseš“, odgovara mi Rom srednjih godina dobroćudnog lica.

Je l’ se držite, pitam suprugu i njega, a i sebi već zvučim idiotski.

“Držimo se, držimo. Ogromna je voda bila“, kaže žena.

Poplava, stvari koje plutaju po vodi, evakuacija... Olakšali su dušu, deo tereta uvek pada s leđa kada drugome ispovediš muku. Čašica razgovora, rekao bi moj prijatelj, to je možda najnužnije sada.

Priča tri

Foto: Tanjug
“Znaš kako, ja ti svakako ne mogu zaspat’ kad nema buke oko mene. Volim ja da čujem okolo, spavam ja, ali registrujem šta se dešava, volim kada deca skaču oko mene i po meni dok spavam“, kaže čovek poreklom iz BiH, u Obrenovac je došao pre skoro 40 godina. Sada mu je 60.

“Ovo je meni kao da sanjam. Ovoliki ljudi oko mene, koji brinu za nas. Ja to tako volim. Hvala vam od srca“.

Govori brzo, na momente nepovezano, ali objašnjava da se trudi da zadrži pozitivnost.

“Jedino mi žao knjiga za unuka što sam imao, i kućište od kompjutera mu je poplavilo, sve...“

Supruga pored njega pokušava da ustane i da nam se pridruži u razgovoru. Ima poteškoća, volonteri joj prilaze i pomažu.

“Šta je, utrnula ti trenerka“, šali se sa ženom koja mu istovremeno upućuje pogled prekora i pogled ljubavi.

“Tako ti se ja šalim“, okreće se ka meni, “Kad neko ne može nešto da ponese, kao bole ga leđa, a ja mu kažem: ’Ma stara ti košulja, utrnula ti košulja“.

Bosancu sve na ovom svetu možeš oduzeti, ali ne i smisao za humor i potrebu za šegom.

Pričamo još malo šta i kako, bili su kod rodbine nedavno u BiH, spominjale su se poplave, ali niko nije ni pretpostavio ovo...

Pokazuje mi, uspeo je da iznese bezalkoholno pivo namenjeno unuku. Ali i rakiju, komovicu. “Evo, ponesi je kući“, nudi mi supruga.

“Neka“, odgovaram, “Svratiću sutra da popijemo po jednu“.

Priča četiri

“Pogledajte me, ja nisam mala žena“, pričala je starica, “Kako sam otvorila vrata, tako je voda ušla, mene odbacila unazad i momentalno uništila sve u kući“.

Nesrećnim spletom okolnosti, toga dana u posetu joj je došao unuk, 23-godišnji momak odrastao u Švedskoj

“Bako, hoću li ja da poginem, to me je upitao“.

Tu rečenicu kada sam čuo kao da sam u samo jednom koraku složio slagalicu pod imenom “Srbija“. Ovde, za razliku od te ’pamučne’ Švedske npr, ludilo svakodnevice je takvo da si manje-više spreman na sve. Ništa te ne može iznenaditi, pa ni to što ti je voda u kući. Može te uznemiriti, može te uspaničiti, može te uplašiti, ali iznenaditi – ne može.

Priče, priče, priče...

Foto: Tanjug
Svega je bilo prethodnih dana u Areni. Bilo je divno gledati kako su deca razdragana kada su klovnovi iz Crne Gore došli da ih zabavljaju – i nama se barem na tren rastopila ta knedla koja nam danima stoji u grlu.

Jedan čovek tražio je porno-kasete, ’alal mu vera ako mene pitate, a bilo je i slučaja zaljubljivanja – za oko mladom 14-godišnjaku zapala je volonterka po imenu Nevena. Ostavio joj je pismo u šanku.

“Pa ona je sigurno starija, a i ko zna kad ćeš je videti ponovo“, savetovali su ga, a on je otišao da se raspita.

“Propalo, ima 18 godina“, smireno je konstatovao. Na predlog da je možda bolje da pokuša da nađe devojku svojih godina iz Obrenovca kako bi mogli i po povratku kući da nastave ljubav, upitao je:

“Jeste videli neku lepu?“.

Valjda će je naći i valjda će barem ta drama imati srećan epilog.

I za kraj...

O volonterima

“Nakon noći provedene u Areni konačno sam dobila potvrdu za ono sto oduvek tvrdim – većina naše dece su dobra ljudska bića. Toliko empatije, brige, pažnje i nežnosti za svako nesrećno biće nikada nisam doživela. Bravo volonteri! Hvala vam što sam jutros, posle sve muke koju sam tamo videla, Arenu napustila sa toplinom u srcu i optimizmom u mislima“, reči su jedne doktorke, pedijatra koji je dežurao u Areni.

Ta doktorka je moja majka i nešto slično je tati i meni ispričala jutros kada se vratila iz Arene. Nije uspevala da zadrži suze, suze ponosa – tronutost je bila jača.

“Hoćeš da spavaš“, upitao sam je pre nego što sam pošao na posao.

“Ne mogu da spavam posle ovakve noći“.

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 5

Pogledaj komentare

5 Komentari

Možda vas zanima

Svet

Zatreslo se jako: Zemljotres jačine 7,4 stepena

Zemljotres jačine 7,4 stepena po Rihterovoj skali pogodio je u četvrtak uveče sever Čilea, u blizini granice sa Argentinom, a za sada nema izveštaja o povređenima ili većoj šteti, objavio je Američki geološki zavod.

7:18

19.7.2024.

1 d

Podeli: