Veliko ubeđivanje

U takvom stanju epskog duha, lideri severno od Ibra, mesijanski spremni za novi „juriš u poraz”, radije bi da vide kako Sveti Đorđe ubija aždahu nego zadihanog potpredsednika srpske vlade koji eskivira „političko streljanje” od Leposavića do Kosovske Mitrovice.

Pregledao sam snimak sastanka Aleksandra Vučića sa odbornicima četiri srpske opštine sa severa Kosova posle koje je on nagovestio da je došlo da kakvog-takvog približavanja stavova i većeg razumevanja za briselski sporazum, dok je savetnik predsednika Srbije pominjao nekakav „pomak”.

Ma kakvo crno razumevanje! Kakav pomak! Na žalost je u pravu moj ratoborni prezimenjak iz DSS-a, predvodnik Fronta odbijanja, koji je rekao da se jaz samo produbio.

To je, barem zasad, bolna istina. Prikrivati salve uvreda bilo bi pogubno. Lideri srpskih nesrećnika sa severa decenijama su učeni da se bolje snalaze na barikadama nego za bilo kakvim pregovaračkim stolom.

Tačno je da niko tokom povremeno zažarene debate nije imao razumevanja za briselski sporazum. Kao što je tačno da je Vučić svojim držanjem pokazao da je odlučan ali da neće odabrati pogubnu šešeljevsku praksu razračunavanja sa neistomišljenicima.

Za početak je to dobra vest. Na ostalo ćemo morati da pričekamo.

Malo šta tu sada pomaže. Ni Vučićev politički pedigre, ni njegov nesumnjiv autoritet, ni podrška EU, ni lična hrabrost da se pogleda u oči sa severnim Srbima na njihovom terenu, ni skrušeno sklopljene ruke, ni ekumensko strpljenje.

Načelna saglasnost Vučića i odbornika četiri severnokosovske opštine da tamošnji Srbi nemaju „rezervnu državu” suviše je opšta da bi obezbedila rešenje spora. To je, otprilike, kao reći da je mir bolji nego rat.

Vučić poručuje da nema nameru da menja „svoj narod”, što takođe treba prihvatiti kao široku aproksimaciju. Tačno je da nema promene naroda, ali je promena mišljenja dela tog naroda dobrodošla, čak neophodna.

Što nije lak posao. Nacionalisti ne mogu da ugroze evropski put Srbije, ali mogu da ga uspore i to otvoreno demonstriraju.

Srbi sa severa Kosova formirali su svoje stavove u vremenima kada se Srbija zdušno branila na Kosovu, kada su svi nacionalni interesi bili podređeni nebeskoj teritoriji koja je u zemaljskim knjigama odavno promenila vlasnika.

Svi Srbi dali su velike žrtve za takvu politiku. U kakvom god hoćete smislu.

Pošto se razdanilo, pošto su novi lideri Srba uvideli šta su bolne realnosti i potrudili se da prepoznaju dugoročne interese nacije, došlo je vreme za žrtve Srbi sa Kosova. Zarad budućnosti njihovog srpstva i Srbije u celini.

Oni to, zaslepljeni maksimalizmom i nacionalizmom, omađijani tamjanom, neće. Jedni zato što su duboko ukopani u etničkoj mržnji i istinski neće ništa od onoga što hoće Evropa. Drugi zato što miloševićevski ne razumeju šta se događa oko njih.

Treći uplašeno ćute strahujući od profesionalnih bukača koji su već poodavno unovčili svoje srpstvo i ne bi da se odreknu zlatne kosovske koke. Ćute jer se plaše da će ih patriote od zanata proglasiti za izdajnike, kao što stoji u krivičnoj prijavi radikala protiv srpskog državnog vrha.

Vučićev je još jedan zadatak da razotkrije to profitersko bratstvo koje je unovčilo svoja uzvišena osećanja. Isto ono koje niko nije prozivao sve ove godine, kada se demantovalo postojanje finansijske crne rupe koja je na Kosovu gutala desetine miliona evra slatih iz Beograda.

„Izdaja, izdaja”, poručuju i Vučiću koji sada mora da žanje ono što je nekada sejao. Malo je falilo, da su se setili, da ponove zahtev Emira Kusturice i uskliknu: „Car je go”.

Najveći deo Srba, istina proporcionalno nešto manji od odnosa u parlamentu, stoji iza velikog zaokreta, iskreno želi da se Srbija oslobodi kosovskih bukagija. Cena oslobađanja je takva kakva jeste, što je duga priča.

Vučić snagu crpe iz te kaleidoskopske većine u kojoj su prvoborci ovakvog načina rešavanja kosovskog problema, od moje malenkosti do LDP-a, demokrate koje su svoju šansu prepustile SNS-u, umorna većina građana koja prioritete traži u usmeravanju na ekonomske nedaće.

Ako čitava ta skupina oličava trijumf pragmatizma i realnosti, sa Srbima sa severa KiM to nije slučaj. „Nije meni teško što mi je teško, već što mi nije lako“, mogao bi da kaže Vučić gurnut u marketinški nezahvalnu poziciju: ispada da se lakše dogovara sa Hašimom Tačijem nego sa svojim sunarodnicima.

No, to je argument iluzionistički površne, propagandističke analize koju ovih dana obilato eksploatišu DSS i razne mantije, što Srpske pravoslavne crkve, što Srpske akademija nauka i umetnosti.

Ozbiljna analiza kaže da je Vučiću zapalo u zadatak – mnogi kažu zasluženo – da se suoči sa Srbima kojima je Beograd godinama upravljao na daljinski. Koje je formatizovao, da kažem kompjuterskim rečnikom, da budu takvi kakvi jesu: drčni ali uplašeni, podani ali nepoverljivi, ćutljivo ukopani u prošlost zbog pomračenja budućnosti.

Mnogi smatraju da je Vučić to zaslužio, ali i da će tako bolje razumeti kako izgleda kada Srbina dobrih namera prozivaju kao slugu Tačija, Merkelove, CIA...

Pred srpskim rukovodstvom je titanski posao. Da koriguju psihu onih Srba sa Kosova koji, uz podršku fosilizovanog DSS-a, SRS-a i raznih Dveri i Obraza ne dopuštaju sahranu devedesetih.
Stereotipi su uklesani u svest. Mediji su doprineli ovakvom stanju.

Pre nego što objasni prednosti i nedostatke briselskog sporazuma, Vučić će morati da razbije zid ćutanja. Uklanjanje psiholoških zapreka biće teže nego pomeranje balvana.

Biće to proces koji traži vreme jer je jasno kao beli dan da bi svaki diktat bio poguban, a i beogradska vlast pokazuje da im to nije namera. Što je dobro.

To međutim znači da će implementacija kaskati. Napredovati sporije od onoga što očekuju evropski lideri koji će u junu određivati integracionu budućnost Srbije.

Pedanti će, za očekivati je, dobiti argumente da Beogradu poruče da još malo odsedi u briselskoj čekaonici. Što bi bilo loše.

Ako su zadovoljni realizmom srpskih vlasti, a jesu, evropski lideri mogli bi takođe da iskažu realizam zaključujući da je opredeljenje Beograda prema EU nepovratna kategorija, a da je očekivano usporavanje samo privremenog karaktera.