Ispod nule

Mada je lako mogao, on prvo nije povezivao sa drugim, ni drugo sa prvim. Bilo mu je očito stalo do nečeg trećeg. Sagovornicima iz najveće sile sveta predstavio je, sažeto rečeno, prostor svoje zemlje kao predmet u novim podelama sfera uticaja. Ostavljao je, pri tom, utisak čoveka koji bi da nekome u Americi otvori oči. Otud onda - iz starog, elegantnog i skupog vašingtonskog hotela u kojem naš ministar voli da odsedne - i upozorenje o mogućem ruskom štitu nad Srbijom.

Jalta broj dva? Šta? Dačić se vratio kući ubeđen da je poslao poruku, i da Amerika ima da se zamisli. Nije još poznato da li je proizveo nešto od onog što je naumio, ali jedno je ipak izvesno: proizveo je ogromnu zabunu. Evo ovako: Lauševiću je pasoš trebao biti dostavljen diplomatskom poštom. Na Molitveni doručak nije pristojno ići o državnom trošku. O strateškim pitanjima Srbije - šta god Dačić mislio o sebi - nije autorizovan da govori po svetu. Dačić je uza sve to poslednji od koga bi se očekivalo da u Vašingtonu Moskvu opisuje kao strašilo i babarogu. A ako ćemo o ruskom štitu - njegovo istureno odeljenje u vidu protivpožarne baze Dačić je sa Šojguom i Konuzinom već formirao u Nišu. Hipokriziju dodatno potcrtava činjenica da je kod njega u stranci, u SPS, panruska ćelija glasnija i od nekadašnjih informbirovskih. Najzad, ali ne i najmanje važno: Dačića su neke zapadne ambasade, ovde, već izvikale za premijera, pa se njegovim američkim sagovornicima on sa svojim teorijama o američkom kontra ruskog uticaja u Srbiji morao učiniti kao neko drugi a ne taj o kome su dobili dosijee.

Prirodno je pretpostaviti da je ova komedija zabune nešto što je Dačić najmanje želeo. Loš dan? Ako jest, onda su takvi dani opasno učestali. Inspirator rigidne akcije protiv upravnika Narodne biblioteke. Indikativno, niko nije imao petlje da mu protivreči. Bahat odnos prema novinarima: gde živite, alo!, to mu postaje svakodnevna uzrečica. A tek flegmatičan i indolentan odnos policije prema nasilju na rukometnom prvenstvu Evrope! I šta drugo nego nacoška eskapada o hrvatskim navijačima. Gde je tome kraj? Dačićev američki izlet sa meta-idejom revizije Jalte ispostavlja se, dakle, kao deo te crne serije. Blagonakloni bi rekli da je to bio pokušaj da se pridobije Vašington na račun Rusije. Rezervisani bi ocenili da je u pitanju zabrinjavajući diletantizam u diplomatskoj akciji. Radikalniji bi, međutim, vrlo verovatno sve videli kao debakl jednog umišljenog aktera na međunarodnoj sceni.

U svim ovim Dačićevim deficitima ima, međutim, linija koja se ne gubi: to je sračunata i grčevita borba za popularnost, prestiž i glasove. Bez zamora i prestanka, sve sa infrastrukturom svemoćnog ministarstva policije. I dodvoravanje navijačima, i podilaženje nacionalistima, i kurirska dostava pasoša popularnom glumcu u Ameriku (kombijem šest sati iz Vašingtona, kombijem šest sati iz Njujorka), i, napokon, pozivanje Amerike da se raskomoti u Beogradu da bi se zatvorio prostor Rusima, sve to nije ono što zapravo jeste nego je jednostavno, lov na ljudske duše. A, na koncu, iz promašaja u promašaj eto nam paradoksalne priče o uspehu. Hepiend je, naravno, u rukama agencija za javno mnjenje. Pre neki dan, tako, Dačić kod jedne osvanu na prvom mestu popularnosti. Možda on to nije hteo, možda ga to može koštati, ali - vrh, brate.

Uz nešto ekstenzivniji opis dođosmo do suštine onog što smo hteli: šta reći o Srbiji koja bira takvo lice za sebi najbolje? Šta reći a ne zaplakati! Nije Dačićeva karijera sastavljena baš cela od gubitaka, ali nije aklamiran za vrh u svojim boljim nego, evo, u svojim lošijim trenucima. Ovde je dobar običaj da se ordinarne gluposti političara objašnjavaju tako da su one izborna retorika. Izborna retorika je jača od svake abolicije i amnestije. Nije to, naravno, od juče, nije ni naš specijalitet, i ne radi to samo Dačić. Ali, populizam govori uvek i tamo gde se nema šta reći. Imali smo nedavno prilike u Briselu izvorno čuti o tome da jedan dotad respektovan srpski političar više - kažu - ne govori svojim glasom. Izostanak svake istorijske inicijative Srbije, pod kojom se pre svega podrazumeva rešavanje pitanja Kosova i stvarno kretanje ka Zapadu, objašnjava se notornom borbom za ostanak na vlasti. Ista je stvar i sa Unijom: niko više za nju ovde i ne mari. Osim možda - paradoksalno - naprednjaci, premda se njima ne veruje, jer u tome poslu ne veruju ni oni sami sebi. Dekadencija se dovodi do vrhunca promovisanjem novog izuma - političke neutralnosti prema Evropi, kao spasonosne državne formule. Na sceni je, dakle, mucanje i kolebanje, izanđali modeli, stare politike. Sa najvišeg mesta u zemlji upućuju se, recimo, reči divljenja čoveku koji je odobrio pakt sa Hitlerom. Aman zaman! Od partizanskih presuda gora su samo poništavanja tih presuda. I da li tu završava ona nova srpska paradigma o kojoj se ne tako davno sa optimizmom govorilo kao o istorijskom zaokretu?

Jedan svet potrošene politike drži Srbiju za svog taoca. Zgađene, politiku napuštaju ličnosti poput Vesne Pešić. Vlada, kao nigde, vlada bez većine, a premijer se iz tog ambijenta rasula još nada i novom mandatu. Trebaš imati stomak za to. Sad je jasno da je MMF oteran da bi ona izborna retorika u narednim mesecima mogla delovati bez ikakvih prepreka. Sloboda izborne retorike, međutim, sloboda je entropije. To je ono gde je Srbija sada i ono što Srbiju čeka. Imate jednu vlast koja ne zaslužuje da ostane, i alternativu koja ne zaslužuje da je uzme. I da zna da bira Srbija nema šta da bira.U tome oksimoronskom prostoru igra se danas srpska drama.

Danas, 12.02.2012.