Oslobođenje ili Pad Beograda – kako vam drago

Zamislite, koncert bude odličan, padne još nekoliko koračnica na bis, a onda voditelj izjavi: „To bi bilo sve za ovu inkarnaciju, i vašu i ovih pevača koji su izveli stotine pesama o Titu, gradnji pruga, Konjuh planini i kojekakvim dogodovštinama u Bilećkom krasu. Ubuduće nam njihov višeglas neće biti potreban, ako NATO kao najmodernija armija nema svoj hor, ne moramo ni mi!“ Ovacije publike presrećne što je jednoj epohi stala za vrat nadjačavaju njegov glas, pevači plaču od radosti i na samoj bini upisuju se kolektivno u PUPS, Krkobabić i sin, raspoloženi i okretni kao da su upravo istrčali iz vežbaone sokolskog društva, hitro promiču od soprana ka altovima bacajući svakoj umetnici kosku po uzoru na Vrhovnog komandanta VS koji je pelcer NBA preneo kod nas...

Nisam nigde ni pročitao da se Vojska Srbije odlučila na ovaj domaćinski korak, o raspuštanju hora čuo sam od svojih insjadera, vojska voli tajne, ali ne verujem da se vojna tajna sastoji samo u platama koje neće više biti isplaćivane pevačima, dirigentima, korepetitorima, momcima koji nose praktikable. Vojska će i dalje imati orkestar, što će reći da se Vrhovna komanda priklonila instrumentalnoj muzici, jer se kod nas nema više o čemu pevati, a ako nam baš ustrebaju glas i reči, imamo Ivanu Žigon koja će u svemu odmeniti armijski hor.

Oliver Dulić predložio je da Koštunica ode u penziju. Potonji radi skraćeno, od jedanaest do pola tri, teško da se pretrzao i dok je bio u Institutu, usled čega mu po mom proračunu fali još dvadeset devet godina, kandidat za penziju je shodno tradiciji otmeno oćutao, ali se ministar prosvete na Dulića bacio kao Reks (Luks?) na bombu koja je šišteći brzogorećim štapinom pretila da raskomada druga Tita: kao što nećemo nikad priznati nezavisno Kosovo tako nećemo nikad penzionisati Koštunicu, a pogotovo to nećemo učiniti po nalogu onih koji nam ne žele dobro...

I da ništa drugo Lončar kao ministar prosvete nije uradio, da je samo branio ljudsko pravo Koštuničino na doživotnu vladavinu, stan koji mu je Vlada dala u Beogradu isplatio bi se i pozlatio, šta je još bilo, devojke koje su nadahnute vatrenom govorancijom nesuđenog penzionera poharale istureno obućarsko odeljenje novog svetskog poretka osuđene su na uslovne kazne, Beograd je bezuslovno osuđen na vladavinu SPS-a, DSS-a i radikala, potonji sebe vide kao oslobodioce, imaju i plakate da je Beograd prvi put nakon šezdeset sedam godina slobodan, dve hiljade osam minus šezdeset sedam jednako je hiljadu devetsto četrdeset jedan, dolaskom Vučića na čelo Beograda završava se Drugi svetski rat, na posao, Ljušiću, neka deca koja ovog leta polažu popravni iz istorije prva nauče ko je porazio Hitlera, Tita, Miloševića, ali i ostale ličnosti koje jedva da su istorijske.