Grčka ima najretrogradniji stav prema pitanju etniciteta u regionu

Ako bi neko upitao Bugare, Srbe, Grke, ili slovenske stanovnike Makedonije da definišu reč "Makedonija" dobio bi četiri veoma različita i nekompatibilna odgovora. Etnički Albanci u Makedoniji bi verovatno dali peti. Svi odgovori bi bar delimično počivali na emocijama i osećanju ozlojeđenosti i svi bi bili zasnovani na selektivnoj istorijskoj istini. Među brojnim etničkim izazovima i sukobima na Balkanu, ovaj je najsloženiji, a takođe ima i potencijal da proširi nasilje povezano s raspadom bivše Jugoslavije van njenih nekadašnjih granica.

Interesantno je sučeliti odgovore Grčke i Bugarske na ono što je bio ozbiljan izazov njihovim pojedinačim konceptima nacije, etniciteta, istorije i potencijalno za njihovu stabilnost. Obe zemlje prošle su kroz produženi period teških odnosa s novom zemljom koja je nazvana Makedonija. Mada je bila prava zemlja koja je 1991. priznala novu državu Makedoniju, Bugarska se potrudila da naglasi da ne priznaje, ili da ne prihvata makedonski jezik i nacionalnost. Odbijala je punih sedam godina da potpiše bilo kakav sporazum s Makedonijom zbog jezičkog spora. Usvojila je ustav koji zabranjuje osnivanje etnički zasnovanih partija, precizno onih s Makedonijom u mislima. Grčka je zahtevala promene u makedonskom ustavu, promenu zastave i samog imena. U to vreme Atina je blokirala pristup svojim lukama za makedonski izvoz ili uvoz. Makedonsko pitanje bilo je i ostaje važno unutrašnje političko pitanje u obema zemljama.

Na kraju, Grčka i Bugarska stigle su do iste raskrsnice na putu, ali su krenule radikalno različitim pravcima. Bugarska je donela fundamentalnu odluku da je, uprkos svim problemima, nepravdama i domaćim političkim interesima, u njenom dugoročnom interesu da razvije bolje susedske odnose s Makedonijom, čak i po cenu da "stisne zube" i to uradi. Nakon toga, Bugarska je 1999. priznala makedonski jezik uz potvrdu da se neće mešati u unutrašnje stvari Makedonije. To ne znači, međutim, da su strasti i konflikti izčezli.

Na drugoj strani, Grčka i dalje drži u životu spor s Makedonijom i time bitno ometa sposobnost Makedonije da se pozabavi ozbiljnim unutrašnjim etničkim izazovima. To, zauzvrat, povećava nivo nestabilnosti u veoma nestabilnom regionu.
Taj kontrast je direktan rezultat pozitivnog, uticaja za članstvo u NATO i EU zemalja kandidata. I Bugarska i Makedonija bile su spremne da se pridruže i prema tome raspoložene da prihvate neke bolne kompromise. To je "meka sila" EU i NATO u svom najboljem izdanju. Grčka je, na drugoj strani, već član obeju organizacija i stoga nije bila izložena pritisku da umeri svoj prilaz. Naprotiv, ona je imala "oružje" koje je mogla da iskoristi protiv Makedonije: sposobnost da blokira njeno članstvo i u NATO i u EU. I to je i učinila.
To ukazuje na dve upadljive slabosti EU i NATO. Prva je da je za prijem novog člana neophodan pristanak svih već postojećih članova i to omogućava državama da zloupotrebljavaju ovo "glasanje protiv" da bi iznudile koncesije od susedskih zemalja kandidata s kojima imaju sukobe. Slovenija sada igra ovu igru s Hrvatskom u vezi s njenim izgledima na članstvo u EU. Grčka to radi s Turskom i EU, a sada igra na tu kartu i kad je reč o članstvu Makedonije u NATO-u. Stiče se utisak da nema, međutim, nikakve spremnosti u obema organizacijama da promene glasačku proceduru ili osude one koji je zloupotrebljavaju.
Stav Grčke prema čitavom pitanje etniciteta možda je najretrogradniji u regionu Balkana. Grčka zakonski poriče postojanje bilo koje druge etničke grupe u zemlji osim Grka i veoma je agresivna u borbi protiv svakog pokušaja pojedinaca ili organizacija u nastajanju koji tvrde drugačije. To već rutinski konstatuju u svojim izveštajima različite organizacije za ljudska prava kao što je, na primer, Hjuman rajts voč, ili Stejt department u svom godišnjem izveštaju o stanju ljudskih prava, a onda ga jednostavno ignorišu. Pre nekoliko godina, grčka vlada je uručila energičan protest Ambasadi SAD, zato što je jedan njen član pristao da se sastane u Solunu s političkim "disidentom" koji je tvrdio da je bugarskog porekla i da je kao rezultat toga žrtva diksriminacije.

Ono što je obeshrabrujuće jeste da grčki stav nije evoluirao uopšte, uprkos promenama koje su se dogodile u svetu i Evropi. Članstvo u EU, NATO-u, UN i OEBS-u nije, kako se čini, pomoglo da Grčka modifikuje svoje ponašanje, niti da se oseća bezbednije. Grčka nastavlja da gleda na svet kroz prizmu svojih ranijih etničkih trauma. Štaviše, i pored nastavljenih, intenzivnih napora ni Sjedinjene Države ni Evropska unija nisu uspele da pomere Grčku.

To nije ezoterično pitanje koje pripada istoričarima. I Kosovo i Makedonija su vrlo nestabilni sa ozbiljnim unutrašnjim etničkim konfliktima. Svako može imati pozitivan ili negativan usticaj na ostale. Makedonija se 2001. suočila s građanskom pobunom, čije je rešavanje zahtevalo intenzivnu intervenciju SAD, NATO i EU. Rezultat je bio Ohridski sporazum koji je dao značajna prava makedonskim etničkim Albancima. Do dana današnjeg, dokument je ostao veoma nepopularan među slovenskim stanovništvom Makedonije i nametanje njegovih različitih odredbi izazviva i dalje bol u srcu i nezadovoljstvo. Uprkos relativnom miru, nastavlja se rašireno dobrovoljno etničko čišćenje, pri čemu se obe etničke grupe sele iz oblasti gde su u manjini i oblasti gde su u većini. Kao neposredan rezultat samita u Bukureštu, nacionalističke napetosti rastu, a vladajuća partija raspisala je prevremene parlamentarne izbore 1. juna. Zajednička želja da se pridruže NATO-u bila je ključna nit koja je držala zajedno dve etničke grupe. Grčka akcija je pomogla da se zabije još jedan klin između ovih grupa, kao i da porastu nacionalističke napetosti u zemlji i regionu - kojem je upravo potrebno suprotno da bi bio stabilizovan.