Gejts protiv rata sa Iranom

Ne bih se složio sa gospodinom Gejtsom, jer iranska pretnja je, za razliku od Sadama Huseina koji je predstavljao samo veliki blef, vrlo realna, i mislim da ni po koju cenu, pa ni po cenu rata, ne bi trebalo dozvoliti da jedan ovakav režim dobije nuklearno naoružanje. Takođe, kada bi iz Irana nestali fanatični ajatolasi i bivši teroristi u fotelji predsednika, pola problema koje SAD i saveznici imaju sa terorizmom u Iraku i u celom svetu bi takođe isparilo, jer je iranski režim jedan od glavnih finansijera terorista, od Muktade Sadra do Hezbolaha. Međutim, eventualna vojna intervencija u Iranu morala bi da bude mnogo pažljivije isplanirana, koristeći negativna iračka iskustva naročito kada je u pitanju posleratna pacifikacija i demokratizacija zemlje, i još mnogo važnije, ne samo uglavnom stvar SAD sa simboličnom podrškom sa strane, već istinski multilateralni napor većine članica NATO i drugih savezničkih zemalja, za šta bi SAD, čini mi se, mnogo lakše obezbedile kritičnu masu saveznika nego za iračku intervenciju pošto su argumenti za rat protiv Irana i opasnost koja preti svima u regionu, ali i šire (rakete koje Iran trenutno sasvim izvesno poseduje teoretski mogu da dobace ne samo do Tel Aviva, ali i do Istambula, Delhija, Atine ili Rima) mnogo tvrđi i opipljiviji i većina ozbiljnih zemalja ne želi da ima zemlju sa potpuno neuračunljivim i fanatičnim rukovodstvom koja može da njihove prestonice pretvori u paru kada joj padne na pamet, a ne haje mnogo za vlastito izvesno uništenje potom, jer je čvrsto ubeđena da se zaista važne stvari dešavaju u nekom fiktivnom svetu, a ne na ovoj jadnoj planeti koja i takve mora da trpi na svojoj površini.

Ne bih se složio sa gospodinom Gejtsom, jer iranska pretnja je, za razliku od Sadama Huseina koji je predstavljao samo veliki blef, vrlo realna, i mislim da ni po koju cenu, pa ni po cenu rata, ne bi trebalo dozvoliti da jedan ovakav režim dobije nuklearno naoružanje. Takođe, kada bi iz Irana nestali fanatični ajatolasi i bivši teroristi u fotelji predsednika, pola problema koje SAD i saveznici imaju sa terorizmom u Iraku i u celom svetu bi takođe isparilo, jer je iranski režim jedan od glavnih finansijera terorista, od Muktade Sadra do Hezbolaha. Međutim, eventualna vojna intervencija u Iranu morala bi da bude mnogo pažljivije isplanirana, koristeći negativna iračka iskustva naročito kada je u pitanju posleratna pacifikacija i demokratizacija zemlje, i još mnogo važnije, ne samo uglavnom stvar SAD sa simboličnom podrškom sa strane, već istinski multilateralni napor većine članica NATO i drugih savezničkih zemalja, za šta bi SAD, čini mi se, mnogo lakše obezbedile kritičnu masu saveznika nego za iračku intervenciju pošto su argumenti za rat protiv Irana i opasnost koja preti svima u regionu, ali i šire (rakete koje Iran trenutno sasvim izvesno poseduje teoretski mogu da dobace ne samo do Tel Aviva, ali i do Istambula, Delhija, Atine ili Rima) mnogo tvrđi i opipljiviji i većina ozbiljnih zemalja ne želi da ima zemlju sa potpuno neuračunljivim i fanatičnim rukovodstvom koja može da njihove prestonice pretvori u paru kada joj padne na pamet, a ne haje mnogo za vlastito izvesno uništenje potom, jer je čvrsto ubeđena da se zaista važne stvari dešavaju u nekom fiktivnom svetu, a ne na ovoj jadnoj planeti koja i takve mora da trpi na svojoj površini.