Meraci Googleda

Vrednosno/afinitetsko opredeljivanje "za" ili "protiv" pojedinih intelektualaca ciji lik i delo nose jak politicki naboj, po(t)kazuje kako su sve "linije razgranicenja" iz devedesetih i dalje tu negde

Maznuvsi ideju od zagrebackog "Globusa", koji je propustio hrvatske medijski eksponirane intelektualce kroz "anketnu" proveru njihove poznatosti i (ne)omiljenosti (v. "Globus" br. 599 od 31. 5. 2002), beogradski "Blic News" (od 12. 6. 2002) pokusao je da slicnom testu podvrgne srpske intelektualce. Rezultati ovih novinskih istrazivanja – uz sve moguce nedoumice glede metodologije i "reprezentativnosti", koje prepustam onima koji se time profesionalno bave – govore ponesto o aktuelnom preseku mentalnog stanja ovih nacija, i to onih njihovih – zalosna im majka, i srpska i hrvatska! – upucenijih i obrazovanijih delova. Oni, naime, otkrivaju nesto sto bi se u najboljem slucaju moglo opisati kao Velika Konfuzija, a ciji su glavni sastojci ogromna neupucenost i gigantska kolicina idiotskih stereotipa bastinjenih iz krasnih devedesetih, a koje i mnogi nasi "akademski" sugradjani kusaju naivno, pitomo i slasno kao beba pokvarenu kasicu, sve iskajuci jos.

"Globus" je, a za njim i "Blic News", pokusao da ispita svoje sagovornike o tome koji su im od ponudjenih im intelektualaca najfamilijarniji, te koji su medju njima najomiljeniji, odnosno najomrazeniji, za koje se vezuje najvise pozitivnih ili negativnih atributa. Takodje, i jedni i drugi pribegli su i jednom daleko egzaktnijem, mada na svoj nacin ogranicenom metodu: provukli su sva odabrana imena kroz internet-pretrazivac Google, ne bi li se videlo koliko je ko prisutan i poznat u cyber-prostoru, i tako sastavili virtuelni "top 50". Ponukan izazovom igre, i gorepotpisani je resio da i svoje ime propusti kroz Google... phii, da sam kojim slucajem intelektualac, nasao bih se, sa svojih 337 "poena", na 39. mestu, izmedju Vladete Jankovica (355) i Vidosava Stevanovica (318)... Toliki bi mi, da jesam, dakle, bio googled! Sam je, pak, inicijalni izbor imena koja ce biti podvrgnuta anketi bio posve proizvoljan tj. odokativan, sto je inherentno ogranicenje ovako sprovedenih istrazivanja; ipak, u oba je slucaja primetan trud da se na listi nadju imena koja ce makar simbolizovati veliku razudjenost "scene". Utoliko su i rezultati u najmanju ruku indikativni tj. bar fragmentarno i ovlasno portretisu "duh vremena". "Globus" je anketirao 800 slucajno izabranih telefonskih pretplatnika, BN se ogranicio tek na 100 studenata (valjda BU, mada to nigde ne pise). I – sta da vam kazem?! Najomrazeniji hrvatski intelektualac je jedan Srbin – Milorad Pupovac! Medju prvih dvadesetak negativaca jos je nekoliko rasnih "izdajnika" (Lordan Zafranovic, Igor Mandic, Ivan Prpic, Zarko Puhovski, Slobodan Snajder, Viktor Ivancic...), mada je ta minus-lista prosarana i nekim imenima njihovih nacionalistickih suprotnika (Antun Vrdoljak, Ivan Aralica, Zivko Kustic...). Kod napredne beogradske studentske omladine – cije je temeljito neznanje, sudeci po ovoj anketi, upravo impresivnih razmera – najomrazenija je jedna takodje "nacionalno nepouzdana" osoba – Hrvatica li je, sta li je, to se nalozeni kibiceri stalno pitaju – imenom Sonja Biserko; ne treba ni sumnjati da joj za vratom dise Petar Lukovic, a da su odlicno plasirani i Borka Pavicevic, Natasa Kandic, Biljana Srbljanovic i Bogdan Bogdanovic. No, ipak, na toj su negativnoj "top ten" listi lepe pozicije zauzeli i Emir Kusturica (koji, opet, vodi na listi omiljenih, pracen Dusanom Kovacevicem i Matijom Beckovicem!), Milorad Pavic, Dobrica Cosic i Momo Kapor. I ova su trojica prisutna pri vrhu pozitivne top-liste, ali takodje i Biljana S. i Dusan Makavejev! O Basari i Dragojevicu da i ne govorimo. Medju anketiranim Hrvatima, pak, najomiljeniji je Ivan Supek (idealna pozicija: odavno "patriotski proveren" mislilac, a ipak sasvim nepoveziv bilo sa Tudjmanovom bilo sa sadasnjom vlascu!), a najpoznatiji Antun Vrdoljak (ovde – njegov kolega Kusturica). "Sampioni interneta" su Boris Maruna, Slavenka Drakulic i Ivo Banac, odn. Kusturica, D. Cosic i Makavejev.

Vrednosno/afinitetsko opredeljivanje "za" ili "protiv" pojedinih intelektualaca, narocito onih ciji javni lik & delo nose jak politicki naboj (u mnogo sirem smislu od bavljenja politikom-kao-zanatom), a sve to uglavnom po raskolnoj liniji prihvatanja ili odbacivanja oficijelne verzije "patriotizma" kao nasledja Kretenskih Vremena, po(t)kazuje kako su sve "linije razgranicenja" uspostavljene u devedesetima i dalje tu negde, i kako je tada stvoreni imidz javno angazovanih intelektualaca – kao predmeta postovanja i poverenja, odnosno odbacivanja i mrznje – i dalje vazeci. A ipak, sve ovo (mi) danas deluje nekako operetski, metiljavo i prohladno, barem u poredjenju sa egzistencijalno krajnje zaostrenim prilikama iz prethodne decenije: kao da je zestoko nadiruci "nihilisticki" hipermaterijalizam tranzicije zapravo sve Javne Likove prepustio masini Velike Vecinske Ravnodusnosti, u kojoj mnogi priupitani vise po inerciji-negde-nacutih-stereotipa nego sa istinskim pozitivnim/negativnim zarom pokusavaju da napipaju i nekako definisu vlastitu poziciju u Novom Drustvu, postapajuci se imenima poznatih kao sredstvom za olaksavanje samoidentifikacije. A Pravi Problemi su zapravo negde na drugoj strani, i svode se na (ne)mogucnost sto brzeg i pouzdanijeg pribavljanja sto vece kolicine onog finog papira made in Topcider sa likom Nadezde Petrovic ili, jos bolje, onog novcijatog i uvoznog, sa mini mapom evropskog kontinenta na poledjini... Te mu u tom smislu i "javni intelektualci" (Russel Jacoby) u svemu tome vise dodju kao nekakva (jos jedna u nizu) Najvaznija Sporedna Stvar Na Svetu, nego nesto oko cega se vredi ozbiljnije zamajavati. Ovo je, dakako, savrseno sukladno s malogradjanskim gledanjem na stvari, ali – nismo li se za to borili? Demokratija nuzno reformise ulogu "javnih intelektualaca" tako sto njihov uticaj postaje osetno manje istaknut, ali ipak zdraviji. I to je O. K. Nije li Drug Tito lucidno zborio da je "revolucija nesto drugo od obicnog, mirnog zivota"?! No, Revolucija-kao-mogucnost barsunasto je ukinuta u svetu koji bezuslovno veruje jos samo u djenge, a da prvi put nema neke zamasnije ideologije koja bi ga zbog toga prekorevala; propale i arhaicne juznoslovenske "plemenske revolucije" devedesetih – kao nekakvi otuzni retro-pokreti – najbolji su dokaz za to. U takvom svetu najlakse cete prepoznati one koji ne znaju sta bi sa "suvisnom slobodom" po tome sto ce brzo zakukati za upokojenim Neprijateljem, tim zalosnim smislom njihove borbe!