Država kontroliše i državnu pomoć

Od 2003. do 2006. na različite vidove državne pomoći potrošeno je oko 2,5 milijardi evra. Koliko je ta pomoć bila svrsishodna, kako je i kome dodeljivana, o tome se ne zna gotovo ništa. Ako se bude u potpunosti poštovao, ograničiće i samu državu, vladu i ministarstva da samostalno i na osnovu svog uverenja dodeljuju subvencionisana, povoljna sredstva firmama.

Kad zakon počne da se primenjuje posebna komisija će služiti kao institucija za kontrolu državne pomoći.

Petrohemiji 760 miliona dinara, namenskoj industriji 100 miliona, industriji šinskih vozila dve milijarde, subvencije Fijatu. Ovo su samo neka od preduzeća koja su imala sreće da država pomogne baš njima. Zašto, na osnovu kojih kriterijuma nikada nije precizno objašnjeno. Da li je sve to nelegalno? Pitanje je za sada hipotetičko.

Međutim, nedavno usvojeni Zakon o kontroli državne pomoći, odnosno o subvencijama privredi, mnogo toga će promeniti u dosadašnjoj praksi. Zakon koji stupa na snagu januara iduće godine, isključuje arbitražu vlasti kome pomoći, a kome ne. Do sada je to uglavnom bilo doskreciono pravo ministara, vlade, države...

„Sa aspekta transparentnosti, nisu bili definisani uslovi pod kojima se sredstva mogu davati“, kaže državni sekretar ministarstva finansija Slobodan Ilić i dodaje da „nije vršena kontrola da li su ta sredstva upotrebljena za one namene za koja su i tražena i ono što je bitno da li su vraćana i kako su vraćana“.

On dodaje da se ovim zakonom „sve te stvari dovode u unapred regulisane uslove, i daleko ih je lakše pratiti, daleko lakše sagledati da li se poštuju ili ne“.

Prema ovom zakonu, svaka znatnija subvencija pojedinim firmama narušava tržišnu jednakost, i primaocu daje nezasluženu konkurentsku prednost. Takvo protežiranje zakon zabranjuje. Izuzetak su subvencije poljoprivredi, ali i na primer opštinama koje imaju nizak životni standard ili visoku stopu nezaposlenosti.

Prema zakonu, dozvoljen je finansijsko učešće u projektima od posebnog značaja za Srbiju. „Država ne treba da pomaže preduzeća i daje subvencije. A ako postoji takav zakon onda postoji ozbiljna indicija da država radi nešto gde se meša u tržište, što ustvari ne bi trebala da radi“, ocenjuje dekan Fakulteta za finansije i administraciju Nebojša Savić.

„Ukoliko zaista postoji mogućnosti da preduzeće opstane i radi ja sam za to da im se da državna potpora, pogotovo u tranzicionom periodu“, navodi Saša Đogović iz Instituta za istraživanje tržišta. „U slučaju da analize pokažu da nema tržišnu perspektivu, tada nema svrhe subvencionisati takvo preduzeće, jer to predstavlja trošak poreskih obveznika, i bacanje para u bunar bez dna“, smatra on.

Srbija je ovaj zakon usvojila na nagovor Evropske unije. U Evropi se veoma retko daju subvencije pojedinim kompanijama. Najčešće se subvencioniše poljoprivreda i sirovine, a sve ostalo je podložno rigoroznoj kontroli državnih agencija. „Većina evropskih zemalja, čak i na nivou same Unije“, objašnjava direktor Evropskog ekonomskog instituta Dragomir Janković i navodi da „postoji direktiva koja sprečava državu da samovoljno odlučuje o subvencionisanju određenih subjekata“.

„Ogroman državni resurs, i novac poreskih subjekata stavljate na raspolaganje, možete to raditi svojim miljenim firmama. To se zaista kosi i sa zakonom o sukobu interesa“, dodaje Janković.

Poslednji izveštaj o državnoj pomoći ministarstvo finansija objavilo je krajem aprila, i to za 2007. godinu. Država je, raznim firmama tada pomogla sa skoro 599 miliona evra, što nas svrstava u sam evropski vrh po odobravanju subvencija.