Ima li kod nas ekonomske demokratije?

Da li je u ovakvom stanju društva moguće ostvariti pristojan nivo ekonomske demokratije ili su, pak, njeni pojavni oblici u vidu akcionarskih društava puke kopije društvenog beznađa? Mogu li investitori ostvariti svoja prava u kompanijama u kojima su manjinski vlasnici ili se sve svodi na odomaćenu izreku o količini para i muzike koja ih prati?

U jeku borbe ovdašnjih političkih elita da popune mesta republičkog parlamenta i izaberu nosioce izvršne vlasti, širom zemlje održavaju se skupštine akcionara – zasedanja najvišeg organa vlasti u kompanijama koje posluju u obliku korporativne forme.

Na ovim mestima svaki akcionar može dobiti jasnu sliku o poslovanju svoje kompanije u protekloj godini i njenoj daljoj perspektivi, postaviti pitanja o svim aspektima poslovanja, glasati za organe kompanije ukoliko ima dovoljan broj glasova, kao i učestvovati u donošenju odluke o raspodeli dobiti itd.

No, da li su ova nominalna prava istinsko otelotvorenje demokratije u praksi ili, pak, šturo ispunjavanje suvoparnih zakonskih normi?

Dok u demokratskim političkim sistemima jedan čovek nosi jedan glas, u ekonomskim demokratijama važnost glasa se meri količinom kapitala koji se reprezentuje što je jedno od osnovnih korporativnih načela.

Naravno, ovakva postavka stvari jedino omogućava napredak i razvoj akcionarskih društava, inače bi bilo besmisleno ulagati sredstva u ove privredne subjekte. I dok se nosioci krupnog kapitala, pre svega većinski vlasnici kompanija, lako bore za ostvarenje svojih prava, kako stoje stvari sa malim akcionarima?

Kao i u političkim sistemima, razvijenost ekonomske demokratije meri se nivoom zaštite manjina odnosno prava malih akcionara. Osim na redovnim skupštinama, mali suvlasnici korporacija i tokom godine mogu ostvarivati svoja prava: imati uvid u sva dokumenta društva, postavljati pitanja upravnim organima i sl.

Pored ovoga, svi akcionari ne moraju čekati narednu godišnju skupštinu na kojoj bi glasali za organe društva, već imaju mogućnost svakodnevnog iskazivanja volje putem kupoprodaje akcija na berzi. Kupovina i prodaja akcija kompanije nije ništa drugo nego “glasanje” o poverenju upravi koja, za razliku od političara, ima ovaj vid neprestane kontrole.

Svakako, akcionari kompanija u kojima postoji dominantan vlasnik, mogu na berzi pa i skupštini glasati do mile volje, ali će njihova sudbina u velikoj meri biti u rukama većinskog vlasnika. Stoga, u ekonomskim demokratijama, kvalitet nadzora i kontrole, naročito ovih najmoćnijih učesnika na tržištu, od strane vrhovnog regulatornog tela (Komisije za hartije od vrednosti) u velikoj meri određuje sudbinu malih akcionara.

Položaj Komisije u okviru celog finansijskog sistema i njena snaga ključne su pretpostavke da se kršenja prava manjinskih akcionara svedu na minimalnu meru.

A kako se može ugroziti ekonomska demokratija, bili smo svedoci proteklih godina u kojima je inteziviran razvoj domaćeg akcionarstva. Prekrajanje poslovnih rezultata od strane većinskog vlasnika (pandan krađi izbora u političkim demokratijama), transfer dobiti na povezana lica (nalik proneveri novca od strane političkih elita), kršenje ravnopravnosti akcionara nelegalnim dokapitalizacijama ili njihovim pokušajima, skrivanje javnih informacija i sl. su samo neki od pojavnih oblika koji usporavaju razvoj ekonomske demokratije.

Naravno, njenoj učmalosti doprinosi i stagnacija političkog sistema u okviru koga se razvija dok su glavne posledice jake političke krize pad cena akcija i niski prometi usled apatije berzanskih glasača. U ekstremnim situacijama, investitori odlučuju da u potpunosti napuste tržište, što bi prevedeno na politički sistem značilo masovan egzil građana. Iako beg kapitala nije poguban kao odliv najpametnijih i najsposobnijih ljudi, on prilično pouzdano nagoveštava buduće izglede ekonomije i društva u celini.

Otuda sve napredne političke elite stavljaju razvoj ekonomske demokratije na veoma važno mesto jer se samo tako mogu pridobiti znatne investicije. Svaki drugi pristup, naročito onaj zasnovan na političkoj demagogiji i populizamu, na ovom polju teško može postići čak i kratkoročne efekte. Posmatrajući aktuelni trenutak domaćeg tržišta kapitala to je više nego jasno.