NIS ili ništa

Upravo zbog toga postoji opasnost da bi država preko noći mogla ostati bez najmanje 86 miliona evra vrednog kapitala u NIS-u, jer je taj gubitak ostvaren pre prodaje srpske naftne kompanije ruskom Gaspromnjeftu. S obzirom na to da je u trenutku prodaje NIS procenjen na 993,78 miliona evra, krajnje pojednostavljeno bi se moglo zaključiti da je kapital te kompanije sada, zbog ostvarenog gubitka, smanjen na 907,78 miliona evra.

Ako se sav gubitak NIS-a iz 2008. pokrije na teret kapitala u vlasništvu države, njen udeo, sve zajedno sa manjinskim akcionarima, građanima Srbije, pašće sa sadašnjih 49 na nešto iznad 40 odsto. Automatski će se, sa 51 na skoro 60 odsto povećati „paket“ koji u NIS-u kontroliše novi većinski vlasnik, ruski Gaspromnjeft.

To, nažalost, ne bi bio kraj, jer bi ukupne štete za državu u dogledno vreme narasle bar za još nekoliko desetina miliona evra! Računica je vrlo jednostavna. Ako država pristane da gubitak pokrije na teret svog dela kapitala u NIS-u, automatski će se smanjiti i njeno sledovanje prilikom raspodele buduće dobiti te naftne kompanije. To se najbolje može videti iz konkretnog primera.

Pod pretpostavkom da će NIS uskoro početi da ostvaruju profit i da će on do 2020. iznositi 500 miliona evra, lako se može izračunati da bi država u tom periodu ostala „kraća“ za 45 miliona evra. Toliko bi, naime, država dobila manje po osnovu dividende kao vlasnik 40 a ne 49 odsto kapitala NIS-a. Istovremeno, za toliko bi bila veća zarada Gaspromnjefta. Tako bi ruska kompanija samo po osnovu povećanja svog udela u NIS-u uspela da vrati deo novca kojim je platila većinski paket.

Mnoge ovakav scenario ne bi iznenadio. Ne samo zbog toga što je na neki način i logično da se gubici pokrivaju na teret kapitala, već i zbog načina na koji je prodat NIS. Od početka taj proces nije bio potpuno transparentan, što ostavlja prostor za sumnju. Da je, kojim slučajem, NIS prodat po pravilima koja predviđa važeći Zakon o privatizaciji, u Vladi bi sada mogli mirno da spavaju. Po tom Zakonu se preduzeća prodaju u „viđenom stanju“.

Svako pre kupovine može detaljno da pregleda svu dokumentaciju tako da posle sklapanja ugovora ne može da se žali da u knjigama nisu iskazani svi dugovi ili da je u njima umesto stvarnog gubitka iskazan fiktivni profit. To je već njegova stvar. Na stranu da li je to dobro ili nije, ali takva su pravila.

No, NIS je prodat bez unapred definisanog zakonskog okvira i to pojačava bojazan da država Srbija možda i neće uspeti da se zaštiti od, za nju najgoreg mogućeg scenarija. Tek sa ove vremenske distance vidi se koliko je bilo „rupa“ u procesu prodaje NIS-a, a stvar bi mogla dodatno da se pogorša ako se ispostavi da je Gaspromnjeft uspeo u kupoprodajni ugovor da ubaci još neke klauzule, koje kupcu idu naruku, a o kojima prodavci nisu uopšte vodili računa.

A iz iskustva znamo da ne bi bilo prvi put da najviši državni zvaničnici olako ulaze u tako ozbiljne poslove. S druge strane, ako se ima u vidu da je „Protokol u vezi sa osnovnim uslovima kupovine akcija NIS-a“ potpisan još 25. januara 2008, eksperti Gaspromnjefta imali su više od godinu dana da uzduž i popreko „pročešljaju“ poslovne knjige NIS-a i sami ustanove u kakvoj je kondiciji ta kompanija.

Na sreću, pokrivanje prošlogodišnjeg gubitka NIS-a na teret državnog dela kapitala nije i jedino moguće rešenje. Pri tome još manje dolazi u obzir da država iz budžeta iskešira „ne manje od osam milijardi dinara“ i pokrije manjak NIS-a. Ta opcija ujedno je i najmanje verovatna ako se ima u vidu da budžet jedva krpi kraj s krajem i da će za finansiranje javnih rashoda država do kraja godine morati da se zaduži na domaćem tržištu za oko milijardu evra! Jasno je, dakle, da je to samo teoretski moguće, a praktično neizvodljivo.

Iako niko ne spori da je pravno sasvim moguće da se za iznos gubitaka NIS-a smanji deo državnog kapitala, teško je da bi to moglo da se nazove uobičajenom svetskom praksom. Tim pre što ostvareni gubitak u prethodnoj godini ne mora odmah ni da bude pokriven. NIS, naime, može da nekoliko godina posluje sa gubitkom i da čeka da kumulirani minus pokrije budućim profitom. To bi, sasvim izvesno, bilo najbolje rešenje za državu, ali ne i za Gaspromnjeft, jer u tom slučaju ne bi mogao da prisvaja pripadajući deo dobiti NIS-a.

I najnovija u nizu „rašomonijada“ sa NIS-om, bez obzira na to kako će se okončati, nameće neka pitanja. Pre svega da li će iko iz stare uprave te kompanije odgovarati? Ne toliko za sam gubitak, koliko za pokušaj da se on sakrije. Drugo, da li je slučaj NIS-a dovoljna pouka za Vladu da shvati šta sve može da se desi ako se u upravu ključnih javnih preduzeća guraju partijski ljudi, a ne profesionalni menadžeri? I ako jeste, gubitak 86 miliona evra je, ipak, prevelika cena. A ako ni to nije dovoljno, onda se već rađa sumnja da se ne radi o nesposobnosti, već o nečem mnogo gorem, zbog čega će strani investitori još dugo u širokom luku zaobilaziti Srbiju.

Iako je u odnosu na „ne manje od osam milijardi dinara“ gubitaka NIS-a, suma od 180.000 evra, koliko je plaćeno iz budžeta za angažovanje drugog revizora, prava sitnica, i za to bi neko morao da odgovara. No, male su šanse za to. A kada je već tako, ostaje samo nada da Vlada neće angažovati i trećeg revizora. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da je posle svake revizije gubitak NIS-a bio – sve veći.