U Srbiji, prilike su tak'e

I tu nam, u stvari, Rusi nisu važni. Nije važno ni to što obimne ankete govore da u Rusiji tri četvrtine stanovnika (72 odsto) misli da im je ekologija u očajnom stanju, a među njima je još više Moskovljana (83 procenta), koji su ozbiljno zabrinuti ekološkom situacijom.

Potencijalni kupci našeg NIS-a upravo su značajan generator ovakvog ekološkog stanja u svojoj domovini. To je, naime, njihov, ruski problem. Naš problem su ovdašnja zagađenja, državni monopol na uvoz derivata nafte i nemogućnost da Srbija postane uređena država, jer to naša država ne želi.

Da je ovo uređena država, zar bi Srbiji još uvek bio potreban monopol na uvoz derivata nafte? Uvela ga je, da vas podsetim, Đinđićeva vlada, ne bi li se zemlja otarasila onih „uvoznika” koji su diljem Srbije prodavali benzin u kantama. To je vreme tako daleko za nama, a monopol – ostao. Što je i logično: kada nekome daš toliku moć, da bude ekskluzivni proizvođač goriva, kako se takva moć uopšte i može oduzeti?

I da dodam mnogo mi se dopada jedan detalj koji se u javnosti retko pominje – a to je da ovaj monopol Rusi imaju nameru da zadrže. Kad već naši nemaju nameru da ga pre toga ukinu, a očito je da nemaju takvu nameru. Je li ovo, ljudi, stvarno moguće?

E sad, kao što neprestano ponavljam, sva srpska javna preduzeća u stvari rade na proizvodnji velikih para u čije se tokove onda debelo ugrađuju srpske političke partije. Po hajdučkom principu raspodele plena (glava–glavi), NIS sada u celosti (i direktore i upravni odbor) drži Demokratska stranka, pa nije čudo što ne može sama sebi da uvede drakonske kazne za zagađenje.

Tako da treba – a to pokušavam da kažem od početka – za svaku česticu kancerogene prašine u Pančevu zahvaliti upravo samom vrhu Demokratske stranke i njihovom načinu shvatanja države i upravljanja javnim preduzećima: otmi upravljačka prava od poražene partije, postavi svoje ljude i finansiraj svoju stranku. Vizionari. Samo da dodam – od 500 najvećih firmi jugoistočne Evrope, NIS je na dvadesetom mestu, a Miškovićeva imperija, Delta M, tek na sto šestom. Tek da osetimo kolike su to pare, i kolika je to moć.

I sve to ćemo prodati za 400 miliona evra, što je tek desetak procenata više od cene dobijene za Robne kuće „Beograd”? Vrlo verovatno. Doduše, ako NIS ne prodamo, biće odlično: iz Pančeva nas neće trovati stranci. Nego će naši. Oni „naši” koji se protiv monopola bore tako što sami gaje najveći i najunosniji od svih monopola.

Ipak, ako NIS sada ne prodamo, sumnjam da će više ikada biti reči o njegovoj privatizaciji. Ionako je Srbiju na tu sumnjivu rabotu naterala ona ranija misija MMF-a, dušmani i nepatriote, dakle.

Ali krenimo brzo dalje, nemamo vremena za plećke i harambaše, mada ipak treba pomenuti da među sitnijim rebarcima trenutno imamo jednu važnu političku trgovinu. Parlamentarna većina nekako ne može bez podrške SPO i ozbiljne su indicije da će na mesto predsednice upravnog odbora Telekoma doći Danica Drašković, ranije po zanimanju urednica lista „Srpska reč”, inače u penziji.

A, eto, dobro se sećam kako je izgledalo kada je na toj stolici sedeo Ljubiša Ristić, po zanimanju režiser, i ne mogu da odolim da to ne podelim sa vama: izgledalo je strašno. Ali je tada vladao JUL, a mi smo živeli u uverenju da kada se jednom njih rešimo, takva politička (zlo)upotreba javnih preduzeća više nikada neće biti moguća. Ali moguća je.

I kad je već tako, treba članove upravnog odbora posavetovati da na sastanke više ne iznose (pune)flaše kisele vode, ili barem da paze da svakako sednu podalje od nove predsednice, ako primete da je tog dana nešto ljuta.

Idući, nadalje, od rebara ka političkim duvan-čvarcima, primetićemo i to da nekim novim ambasadorima nikako ne treba dozvoliti da nose olovku, da se ne bi dogodilo da nam slučajno potpišu nezavisnost Kosova a da ceo svet pomisli da se to desilo po ovlašćenju predsednika države (kad već nije), pa da se ne brukamo.

Ako ste pomislili da danas šetam sa teme na temu, varate se grdno, od početka pričam o političkim rasprodajama u Srbiji: monopola, Telekoma, teritorije, čega stignemo. I samo za kraj da dodam da mislim da bi onda dobro bilo da ministar prosvete iz školskog programa izbaci onu Nušićevu pesmu „Dva raba”, kad ni posle sto dvadeset godina nikome njena poruka nije doprla do mozga.

Ako ministar ne bude hteo celu pesmu da izbaci (možda bi za njega to bio preveliki politički zalogaj), barem neka više ne bude onog „... srpska deco što čitati znate, iz ovoga pouku imate”, kada je već jedina pouka koju nam ova njegova koalicija servira upravo ona Nušićeva: „Srpska deco, ne muč’te se džabe, umesto heroja postanite – babe”.