Kosovo i nebezbedna energetika regiona

Još od juna 1999. godine, Kosovo je proglasilo svoju energetsku nezavisnost u odnosu na Srbiju. Od te godine Srbija nema nikakva prava niti mogućnost raspolaganja bilo resursima, bilo energetskom proizvodnjom na Kosovu.

Od tada do danas, pored retorike kojom se ponavlja da je Kosovo deo Srbije i da je energetski sektor srpski, nije se uspelo da se to pretoči u realnost. Počev od toga da za hiljade proteranih radnika ne postoji mogućnost da priđu elektroenergetskim objektima na Kosovu.

Ozbiljno je pitanje da li je sa pregovorima trebalo krenuti ranije i šta bi oni doneli? Jedno je sigurno - godine su za Srbiju mnogo više odnele, u energetskom i ekonomskom smislu.

Čak i da su simbolične količine energetskih resursa u pitanju, to se ne bi smelo desiti, a kamoli kada se već danas zna da je Kosovo po bogatstvu lignita na drugom mestu u Evropi, a na petom mestu u svetu.

U današnjem svetu nema odricanja, niti ima „status quo“ odnosa. Srbija se energetskog resursa nije odrekla, ali je sigurno da treba da učini još više da problem reši u svoju korist.

Na Kosovu se svaki dan otkopava „srpski“ ugalj, proizvodi električna energija u „srpskoj“ TE, a da Srbija ne raspolaže ni dovoljno pouzdanim podacima o količinama. Od 1999. godine otkopano je oko 26 miliona tona lignita i proizvedeno preko 20 miliona MWh električne energije.

Sa stanovišta Srbije to je ozbiljan problem, a sa stanovišta energetske bezbednosti regiona, to je ozbiljna prepreka – niti se otkopava koliko je moguće uglja, niti se proizvodi koliko je realno.

Sa druge strane, Srbiji koja je već danas energetski zavisna preko 40 odsto, energija je itekako potrebna, kako zbog rasta tražnje za ovim energentom, tako i zbog nedostatka elekroenergetskih kapaciteta.

Pitanje na koje odgovor mora stići jeste u kom smeru i kako će se rešiti pitanje energetskih resursa južne srpske pokrajine? Šta se može, a šta mora?

Posledice nečinjenja danas se mere milionima evra, ali će rasti progresivno u decenijama koje dolaze. Podsećanja radi, to za nekoliko puta može unazaditi privredni rast. Stav treba da je jasan. Srbiji svakako pripadaju energetski resursi na Kosovu, ali je danas pitanje pod kojim uslovima, standardima i kriterijumima. To neko mora da kaže, a ako ne zna onda mora da krene u ozbiljno rešavanje ovog pitanja.

Da li će se kosovska energetika bazirati na uvoznom gorivu iako je već u ogromnom disbalansu, ili će se opredeliti za lokalno gorivo – lignit? Odogovor na pitanje na dalje utiče na energetski razvoj Srbije, i samog Balkana.

Pitanje kosovske strategije energetike posebno je značajno imajući u vidu demografske projekcije. Danas se procenjuje da ima oko 370 hiljada domaćinstava sa više od šest stanovnika po domaćinstvu. Dodatno, u strukturi goriva za zagrevanje dominiraju električna energija i drvo, što je sa aspekta efikasnosti veoma nepovoljno.

Do 2020. godine tražnja za električnom energijom na Kosovu će porasti za 114,9%, odnosno 191% u zavisnosti od projektovanog scenarija razvoja. Ukoliko se dozvoli uključivanje (a jeste) privatnih investitora u razvoj novih i postojećih rudnika i elektrana, potrošnja će biti još i veća, pa se procenjuje da Kosovo može postati i izvoznik električne energije.

U narednih desetak godina na Kosovu se planira povećanje potrošnje uglja za čak 90%, nafte za 108% i drveta tek osam odsto. Da bi se proklamovane strategije mogle ostvariti, jasno da je baza u intenziviranju upotrebe uglja koncentraisanog u ugljenim basenima na Kosovu.

Elektroenergetski sektor Kosova troši preko 50% primarne energije. Od upotrebljene primarne energije dobije se tek 30% električne energije. Dakle gubici u konverziji su ogromni, što je ozbiljan problem sa kojim se ovaj sistema suočava.

Gubici u prenosu i distribuciji su čak 44% zvanično, iako neke procene idu i do 60%. Gotovo 30% je procena da je reč o ne-tehničkim gubicima, odnosno mahom ilegalnoj konekciji na mrežu.

Iako je puno pomoći bilo u upravljanju kosovskim elektroeneretskim sistemom, preko raznih kompanija posredstvo UNMIK-a, jasno da će se tek izgradnjom nove elektrane povećati i energetska, ekološka i ekonomska efikasnost.

Struktura potrošnje električne energije po kategorijama pokazuje dominaciju domaćinstava, ali u procentu koji je daleko od „lako popravljivog“ (70%). Za razliku od domaćinstava, industrija troši samo 7,5%, a komercijalni i javni sektor oko 20% električne energije.

Lignit

Bez obzira na izgrađene kapaciteta i ostalu infrastrukturu, naznačajniji energetski resurs Kosova jeste ugalj – lignit. U svetu, ugalj danas obezbeđuje 25% globalnih energetskih potreba i proizvodi 40% svetske električne energije. Niskokvalitetni ugljevi (lignit i subbitominozni) u strukturi svetskih rezervi učestvuju sa 47%.

Uz činjenicu da je cena uglja, kao i ostalih energenata u svetu, porasla u poslednjih osam godina za 4,8 puta, kao i da je to resurs kojeg ima za najmanje 160 godina, one zemlje koje ga budu koriste savremenim tehnologijama mogu se nadati napretku i energetskoj bezbednosti.

Ako se posmatra teritorija Srbije, na teritoriji Kosova se nalazi čak 76% lignitskih rezervi, u tri utvđena basena: kosovskom, metohijskom i dreničkom. U Kosovskom basenu koncetrisano je 63,61%, a Metohijskom 12,58% rezervi.

Koliko je potencijal veliki i mogućnosti ogromne govori i podatak da je Metohijski basen najmanje istražen, a da je Kosovski najmanje iskorišćen (najmanje aktivnih rezervi lignita odnosno otkopano je tek 2% od eksploatacionih rezervi).

Procenjuje se da su ukupne geološke rezerve Kosovskog basena 11,5 milijardi tona (eksploatacione 8,8 milijardi), dok su rezeve Metohijskog basena 2,7, odnosno 1,5 milijardi tona. Za razliku od ova dva ugljena basena, Drenički basen još uvek nije istražen, ali se procenjuje da su njegove geološke rezerve oko 500 milona tona.

Za proizvodnju u kosovskim ugljenim basenima, od juna 1999. godine počinje veoma težak period, što nije neobično. Jer kada dođe do sukoba, građanskih ratova na prostorima gde su koncentrisane rezerve energetskih izvora, proizvodnja retko uspe da dostigne nivo iz perioda pre otpočinjanja sukoba.

Tako je i na Kosovu, gde je ona i dalje opterećena neadekvatnim raubovanjem opreme, neefikasnim korišćenjem, čestim kvarovima na mehanizaciji usled pogrešnog rukovanja.

Bez obzira na postojanje zakona o energetici, energetskih institucija, i dalje je puno problema i neobičnih trgovina vezanih za ugalj. Na primer, određenom količinom uglja se plaćaju zaposleni u Kosovskoj elektroprivredi. Količina se meri kamionom od oko 10 tona po zaposlenom, što predstavlja 80.000 tona uglja godišnje, za 8.000 zaposlenih.

Mora se znati da je 10 tona lignita previše za jednu zimu i jedno domaćinstvo, te je jasno da se lignit nalazi i na sekundarnom tržištu, odnosno da zaposleni njime trguju!

Rizik po životnu sredinu

Pored neuređenih odnosa, visokog stepena korupcije u sektoru energetike, dominantan problem u razvoju jesu nagomilani ekološki problemi. Cena eksplotacije lignita je ogromna i meri se kako zagađenjem vazduha i vode, tako i stalnim smanjenja obradivog zemljišta.

Emisija pepela iz jedinice B1 (TE Kosovo B) je deset puta veća nego što su dozvoljeni standardi EU. Tačnije, svake godine se u atmosferu izbaci oko 70 hiljada tona prašine, ili 200 tona svakog dana. Na dalje, emisija SO2 je dva puta, azotnih oksida 50-120%, veća od standarda EU.

U 2005. godini termoelektrane A i B su emitovale 5,8 miliona tona ugljendioksida! Procene govore da će emisije biti narednih godina i veće, pa je moguće da na bazi emisije rasta od 16,8 miliona tona, država bude imala godišnji račun od 84 mil dolara.

Jasno je da će proizvodnja električne energije na Kosovu biti opredeljena zadovoljenjem domaće tražnje, ali i mogućnostima za izvoz eventualnih viškova u godinama koje dolaze na regionalna tržišta. Energetska ponuda pre svega mora biti stabilna i bez prekida (koji su glavna karakteristika ove mreže u prethodnih osam godina), a uz konkurentne cene.

Kosovo je radi sprovođenja svoje strategije, kojom planira da bude osposobljeno za izvoz najmanje 30% proizvedene električne energije definisalo i određene korake a oni se odnose na normalizaciju rada TE Kosovo B i HE Gazivode, razvoj novog rudnika u severnom delu Kosova, revitalizaciju Kosovo A jedince/blokova, uvođenje nove jedinice od 1000MW, kroz strateško partnerstvo, izgradnju nove hidroelektrane Zhur (koncesijom) i na dalje privlačenje privatnih investitora radi gradnje manjih energetskih jedinica.

Iako je i sama Skupština Kosova proklamova kriterijume radi sprovođenja prethodnog, a koji se ogledaju u granici od maksimum 1.000 MW novih kapaciteta, kao i izrade studija izvodljivosti, problemi su već narasli jer je predkvalifikacionim postupkom radi izgradnje TE Kosovo C planirana izgradnja 2.100 MW kapaciteta i to u potpunosti sa stranim investitorima.

Kosovo je geografski malo da bi moglo da aprosrbuje dodatne kapacitete eksploatacije lignita, a da se ne ugrozi dodatno životna sredine, kako zbog gustine naseljenosti, tako i zbog limitiranih resursa vode (45% ukupne populacije, i samo 8,4% ruralne populacije imaju pristup distributivnom sistemu vode).

Sama lokacija potencijalne TE Kosova C bi patila od nedostatka vode, jer je taj region mesto gde su već koncetrisani najveći industrijski subjekti (Kosovska elektroprivreda, Trepča, Feronikl..).

Ipak, bez obzira na sve, gotovo je sigurno da će se nova termoelektrana izgraditi, jer je energija potrebna ne samo Kosovu, već celom regionu, a mogućnosti koj će imati oni koji su prošli predkvalifikacioni proces (italijanski ENEL, nemački RWE, češki ČEZ, ili američki EnBW) su ogromne, imajući u vidu zakone, podzakonska akta i sve druge strategije Kosova.

Tome treba dodati i gotovo sigurnu projekciju rasta cene energije na Kosovu, kako zbog stvaranja jedinstvenog tržišta sa jedinstvenim standaradima i uslovima (Atinski proces i stvaranje zajednice za energetiku zemalja Jugoistočne Evrope), eventualne buduće integracije u EU i njene institucije, tako i projektovanog razvoja Kosova, koji na dalje vuče porast tražnje za energijom.

Procenjena visina investicije u ovaj infrastrukturni projekat će iznositi oko 3.6 milijardi evra. Od Kosova C se očekuje godišnji obrt od najmanje 600 miliona evra, dok će godišnje punjenje budžeta biti oko 60 miliona.

Sve ono što predstavlja kritične tačke energetskog razvoja samog Kosova, sa mogućim dalekosežnim posledicama po energetski sektor celog regiona, upravo predstavlja prednosti Srbije, u odnosu na ovaj prostor.

Položaj Kosova sa stanovišta tranzita energije je neobično važan za region jugoistočne Evrope, jer omogućava podizanje energetske i ekološke efikasnosti.

Dakle Kosovo je teritorija pomoću koje je moguće obezbediti energetsku samostalnost i stabilnost ne samo Srbije već i regiona, i na kojoj je moguće obezbediti određene ekonomske koristi. Neko će to svakako uraditi.

Da li će to biti Srbija? Ili će se ona držati po strani, a to učiniti neke druge kompanije, direktno zavisi od ponašanja same Srbije i njene energetske, kao i njenog odnosa sa ostalim zemljama regiona.

O tome se mora misliti, ma koliko bolno bilo. Ne samo da u prvom koraku odnosi sa UNMIK-om moraju biti konstruktivniji, i u jednom i u drugom smeru, već Srbija svakako sa drugim zemljama treba da bude važan faktor energetske stabilnosti regiona, a ne njen posmatrač.

Da li će se pojaviti mogućnosti učestvovanja npr u izgradnji termokapaciteta, otvaranju novih kopova ili revitalizaciji kapaciteta, ostaje da se vidi. Svi oni koji bi sada rekli da je to nedopustivo morali bi da znaju Srbija i danas ima energetske odnose sa Kosovom, počev od tranzitiranja energije preko teritorije Kosova ili pripreme terminala za tečni naftni gas u Nišu, a radi mogućnosti zadovoljenja očekivanje tražnje za ovim energentom na Kosovu!

Srbija godišnje Kosovu isporučuje robu u vrednosti od 300 miliona evra (evidencija Ministarstva trgovine i industrije Kosova), tačnije iz naše zemlje na Kosovo pristiže oko 13,6% ukupnog uvoza.

Zbog čega bi se onda na primer Elektroprivreda držala po strani, iako se zna da je vrednost njene imovine na Kosovu oko tri milijarde dolara, i da ova kompanija godišnje na plate proteranih radnika daje preko 22 miliona evra! Sa druge strane upravo preko Srbije ide jedini kanal za uvoz električne energije na Kosovo, a oko 15% uvezene energije Kosovu ide upravo preko ili iz Srbije.

Energetska pitanja na Kosovu koja tangiraju Srbiju moraju se rešavati i tu Srbija mora imati jasnu strategiju, i vodeću ulogu. Sigurno da će se pred međunarodnim sudovima pokrenuti sporovi oko imovine EPS na Kosovu, ali ne sme se zaboraviti da se resursi na Kosovu svakodnevno crpe i prodaju!

Da li treba podsetiti da je Nezavisna komisija za rudnika i minerale na Kosovu tokom 2006. godine izdala ukupno 57 istraživačkih i rudarskih dozvola. U koristi Kosovskog konsolidacionog fonda prikupljeno je oko 2,6 miliona evra na ime rudarskih naknada i ostalih honorara.

Da li je svet pravedan ili ne, da li su Srbija oštećena i kako se do toga došlo bolno je pitanje za svakog građanina naše zemlje, i sigurno je će ponovo doći na dnevni red svetskih sastanaka globalnih poglavara sveta. Ali dok se to ne desi, Srbija treba da živi i radi, i u njoj treba da bude dovoljno svega, a posebno energije koja znači život i budućnost.