Kriza neće brzo proći

Dakle, na žarište krize mora se brzo i promišljeno delovati. To osnovno žarište čine prevelika unutrašnja potrošnja, pre svega državna, koja bi morala da se smanji. Istovremeno, treba sve učiniti kako bi se očuvala devizna likvidnost zemlje. Srbiji je, otud, iz više razloga potreban stend-baj aranžman sa MMF-om, kao i aktiviranje već odobrenih i u parlamentu ratifikovanih kredita, namenjenih uglavnom razvoju infrastrukture.

Pritom se mora imati u vidu da ti aranžmani i mere koje se preduzimaju radi amortizovanja posledica svetske ekonomske krize, predstavljaju svojevrsnu ’kupovinu vremena’, ali ne rešavaju suštinski problem. Reč je o tome da je već iscrpljen dosadašnji model ravnoteže, oslonjen na prodaju preduzeća, na obilan priliv kapitala spolja i njegovo prelivanje u potrošnju. Mora se tražiti novi model ravnoteže“, ističe u intervjuu za Ekonometar dr Boško Živković, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i član Ekonomskog saveta premijera Vlade Srbije, Mirka Cvetkovića.

Koliko je onaj prvi paket mera i ovaj drugi, na liniji onog što i Vi lično mislite da bi valjalo uraditi?

Kada je reč o prvom paketu mera treba biti fer i reći da je on formulisan pre nego što je formiran Ekonomski savet. Te mere su, po mom mišljenju, u osnovi dobre i na liniji su onog što se radilo u svetu. Jedan od pokretača kriznog procesa je smanjenje ponude kredita.

Preduzeća nemaju obrtni kapital, pada im proizvodnja uz sve veće probleme kod plasmana roba u izvoz. Poremećaj se vraća nazad u banke i krediti postaju sve manje i manje naplativi. Gotovo sve zemlje u svetu pokušavaju sada da raskinu taj mehanizam povratne negativne sprege realnog i finansijskog sektora. I vladin paket mera je usmeren na to.

Moja jedina rezerva tiče se kreditiranja kupovine potrošačkih dobara. To ne rešava onaj osnovni problem, ali zato pomaže, recimo, kragujevačkoj „Zastavi“. Mere iz socijalnog domena još su u pripremi pa ih je nezahvalno ocenjivati.

Generalno gledano, i one su na liniji onoga što se radi u mnogim zemljama, pa i u mnogo razvijenijoj Sloveniji. Ideja je da se preduzeća motivišu da gledaju na malo duži period i da se sačuvaju radna mesta.

Šta se još mora uraditi kako bi se delovalo i na pomenuta žarišta ekonomske krize?

Kad je reč o državnoj potrošnji, morao bi se saseći dobar deo izdataka za investicije i subvencije raznih vrsta. Toga ima jako mnogo i to je skriveno u raznim budžetskim pozicijama. Podsetiću da je ranije blagovremeno upozoreno, upravo sa skupa na Ekonomskom fakultetu, da je ideja o NIP-u pogrešna i štetna.

Bilo bi mnogo bolje da su te pare sačuvane. Država je mogla da se fokusira samo na krupnu infrastrukturu, umesto što je novac odlazio i za namene koje se sada ne mogu ni prepoznati. Kada su sredinom marta počeli pregovori sa MMF-om, bili su važni zahtevi koji su se postavili u vezi sa javnom potrošnjom. Brana je morala da se postavi i za plate u javnom sektoru, u vidu zamrzavanja ili na neki drugi način.

Pod lupu bi trebalo staviti i izdatke za penzije. To su bolne stvari i to je za političare veliki rizik. Ali, njega je teško proceniti jer mi i ne znamo kako funkcionišu sadašnje koalicije.

Dugoročnije gledano, šta uraditi u domenu javne potrošnje?

Nema nikakve dileme da je neophodno sprovesti reformu celog javnog sektora. Takva reforma je jedini način da se konačno pokrene relaksacija javne potrošnje, a da se ne ugroze osnovne funkcije države i fondova penzijskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Podsetiću da je upravo reforma javnog sektora preduslov daljeg napretka procesa pridruženja EU.

Nedavno su stručnjaci okupljeni oko MAT-a upozorili da Srbija mora da očuva deviznu likvidnost, inače joj preti bankrot. Da li je ta likvidnost već ugrožena?

Ne, ona za sada nije ugrožena ali postoji rizik da se to može desiti. Zato ne treba učiniti ništa što bi moglo da ugrozi devizne rezerve NBS. U tom smislu, nije dobra ideja o fiksnom kursu koja se može čuti iz dela privrede, pre svega iz kruga velikih dužnika čiji su krediti indeksirani na kurs evra.

Pošto odavno primećujem da kurs nije u ravnoteži, pripadam onima koji su smatrali da je bolje da kurs dostigne neku normalnu vrednost, pa da se tek onda brani. Sada mi ostaje da konstatujem da bi bilo bolje da je kurs u kraćem vremenu dostigao sadašnje vrednosti i da ga je onda, sa manje izdataka, centralna banka branila. Podsetiću da je na promenu kursa veoma brzo reagovao uvoz koji se smanjuje.

Tako da, u svoj ovoj nevolji, imamo i jedan pozitivan efekat - smanjuje se spoljnotrgovinski deficit. A to će nam onda olakšati probleme vezane za održavanje optimalnog nivoa deviznih rezervi.

Osim kredita od MMF-a, na šta se još može računati?

Potrebno je da se aktiviraju i puste u tečaj krediti koji su već odobreni Srbiji i ratifikovani u Skupštini, ali nisu povučeni. To su krediti Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i još nekih finansijskih organizacija, koji ukupno iznose 600 do 700 miliona evra. Ako bi se te linije, namenjene uglavnom infrastrukturi, brzo aktivirale, dobili bismo dve vrste efekata.

Pokretanje tih radova delovalo bi antirecesiono, jer bi, recimo, građevinarstvo i grane koje ono vuče imale viši nivo aktivnosti. Na taj način bi bile ojačane i devizne rezerve. Naravno, za privredu je važna i dostupnost bankarskih kredita, a ona opet zavisi od procene rizika i od toga koliko će banke iz Srbije moći da se zadužuju kod svojih matica.

Nažalost, ni taj problem nije sada pod našom kontrolom. Podsetiću da je pitanje kreditiranja u Istočnoj Evropi vrlo akutno, da su zapadnoevropske banke dosta investirale u ovaj region i da je to sada problem i za EU. Postoji predlog da se mehanizam garantovanja međubankarskih plasmana unutar EU proširi i na plasmane prema bankama kćerima. Ako bi se to rešilo, onda bi i deo naših nevolja bio otklonjen.

Dosadašnja ekonomska kretanja ukazuju da nam predstoji težak period?

Ne treba se zavaravati da će se kriza brzo okončati. Jer, velika je i verovatnoća da možemo uleteti u krizu većih razmera. I bez toga, biće vrlo teške i naredne dve godine a oporavak će zahtevati i neke suštinske promene. Pored reforme javnog sektora morao bi se dograditi i fiskalni sistema, naročito kod direktnih poreza i fiskalizacije imovine i ličnih prihoda.

Posebno je bitno ono što sam već spomenuo - da se pronađe novi model ravnoteže jer dolazi vreme kad se više ne može računati na prihode od prodaje preduzeća i neki obilniji priliv kapitala iz inostranstva – rekao je prof. dr Boško Živković u razgovoru za Ekonometar.