Dodvoravanje Briselu na štetu domaće privrede

Tako ispada da se zakoni doneti u Skupštini Srbije brišu i ponovo pišu kako bi se pojedine političke opcije dodvorile čelnicima Brisela. Očigledno ih ne zanima ni šta na temu akciza kažu stručnjaci. A Milica Bisić, poreski stručnjak je, na primer, za Blic rekla da je direktivama EU, koje uređuju akciznu politiku, propisan samo minimalan iznos akcize.

„Poštovanje ovih pravila je istovremeno i jedina obaveza zemalja članica koje, u okviru svojih drugih politika, mogu da se opredele da utvrde različite iznose akciza na različite tipove benzina sve dok su ti iznosi iznad minimuma propisanog direktivom”, kategorična je Bisićeva.

Zbog ove „kratkovidosti” srpskih političara nameće se više pitanja: Zašto je legitimno razvijati privrede zemalja u u okruženju a ne sopstvenu? Zašto je legitimno pomagati italijanski Fijat i iz budžeta Srbije subvencionisati prodaju automobila marke „punto”, koji se samo sklapa u Kragujevcu, a nije dozvoljeno akciznom politikom obezbediti rad pančevačke rafinerije, čija modernizacija je u toku.

Zašto je Srbija obavezna da unapred ispunjava direktive iz Brisela koje još nisu obavezne ni za same članice EU? Zašto Srbija, koja još nema ni status kandidata za EU, pre članica EU mora da izjednači akcize na sve kategorije benzina i dizel-goriva pre 2015. godine, kada ističe rok koji je Brisel propisao za svoje članice?

Ne treba očekivati da će iz Evropske unije napismeno tražiti izjednačavanje akciza na sve vrste benzina i dizel goriva. U SSP-u ne postoji odrednica koja se konkretno bavi akcizama. Uz to, ni sve članice Eu nisu ratifikovale ovaj dokument o pristupanju Srbije EU.

Za Srbiju ne mogu i ne treba da važe stroži kriterijumi od Nemačke, na primer. Zašto bismo bili „veći katolici od Pape”. I Srbija ima pravo da štiti domaću privredu, gde svakako spadaju rafinerije nafte u Pančevu i Novom Sadu. Ne samo zbog toga što se međudržavnim sporazumom Srbija obavezala na to da će do 2012. godine dati rok Gaspromnjeftu da modernizuje kapacitete za preradu sirove nafte.

Srbiji domaće rafinerije u Pančevu i Novom Sadu trebaju zbog celokupne srpske privrede i zbog energetske bezbednosti, a ne zbog toga što je to interes većinskog vlasnika Gapzromnjefta. Jer, ako se ugasi domaća prerada sirove nafte, automatski stvaramo mogućnost da se iz okolnih zemalja derivati uvoze u Srbiju. Već i sada OMV, MOL, INA, Helenik petrol, Lukoil… imaju višak kapaciteta za preradu sirove nafte u okolnim zemljama. Dobro je što je ovim firmama – liberalizacijom tržišta omogućeno da uvoze gorivo iz svojih rafinerija ili sa slobodnog tržišta u Evropi i svetu.

Ali, liberalizacija nikako ne sme da ide na štetu domaće privrede, odnosno Naftne industrije Srbije, koja je otpočela sa modernizacijom rafinerije nafte u Pančevu. Stoji, svakako, činjenica da je rafineriju trebalo modernizovvati mnogo ranije. I pre nego što je država međudržavnim sporazumom sa Rusijom dogovorila prodaju NIS-a Gazpromnjeftu. Poznato je i to da se država obavezala da će štititi NIS dok modernizacija rafinerije ne bude završena. Ta zaštita je oročena do kraja 2012. godine i srpske vlasti sad treba da insistiraju na poštovanju roka i onoga šta se radi. “Različite akcize jesu neka vrsta zaštite domaće proizvodnje derivata i privrede uopšte, a PKS se, poznato je, zalaže za čuvanje domaće proizvodnje u svim segmentima, pa i u naftnoj industriji jer je samo podizanjem primarne proizvodnje moguć izlazak Srbije iz ekonomske krize,” kaže Ljubinko Savić, savetnik u Udruženju za enegetiku i energetsko rudarstvo u Privrednoj komori Srbije.

Ne treba zaboraviti ni da se u rafineriji u Pančevu proizvodi primarni benzin koji je sirovina za Petrohmiju, pa bi prestankom rada rafinerije i Petrohemija, koja je drugi izvoznik iz Srbije (posle US-stila) ostala bez domaće sirovine.

Oglasio se ovih dana i Sindikat radnika energetike i petrohemije, navodeći da usklađivanje srpskih energetskih standarda i standarda goriva s evropskim normama treba da ide paralelno. U sindikatu, takođe, traže i da ono ne ide toliko brzo da uguši usklađivanje životnog standarda i nivoa zarada.

„U situaciji kada je prosečni standard života u Srbiji i dalje niži od svih zemalja u okruženju treba omogućiti domaćim kompanijama da održavaju ne samo nivo proizvodnje, zarada i radnih mesta, već i da vode računa o kupovnoj moći stanovništva. Nastavak na određeni period proizvodnje derivata onog kvaliteta goriva koji smo do sada dostigli je ustupak domaćoj proizvodnji, kojoj se daje vreme za modernizaciju do kraja 2012. godine,” poručuju iz Sindikata radnika energetike i Petrohemije uz napomenu: „Istovremeno to je i mogućnost svim domaćim proizvođačima kojima troškovi za energente predstavljaju značajni deo cene koštanja proizvoda, kao i realan odnos prema mogućnostima građana Srbije, čiji standard života još nije 'evro'.”

Sindikat navodi da je liberalizacija tržišta dala mogućnost slobodnog uvoza i izbora benzina "evro" kvaliteta pod istim uslovima za sve učesnike i stvorila konkurenciju "evro" benzinu koji proizvodi NIS.

NIS je i dalje jedna od najvećih kompanija u Srbiji koja zapošljava više od 10.000 radnika i redovno uplaćuje pare u budžet.

"Izgleda da dobit koju je NIS ostvario u 2010. godini, koja će u svakom slučaju uticati na povećanje vrednost akcija, nekome smeta", navedi se u saopštenju sindikata uz napomenu da „obraćanje javnosti nije apel da bude zadržan monopol ili privilegovan položaj NIS, već da kupcu bude omogućen slobodan izbor - da li da kupi domaće jeftinije ili „evro“ skuplje gorivo.”

Država, odnosno, političari koji kreiraju budućnost Srbije su pred odlukom: da li insistirati da se pokrene sopstvena privreda i uposle građani Srbije. Pri tome, i sama država je vlasnik 30 % NIS-a, a oko 19 procenata akcija je u rukama pet miliona grašana Srbije, među kojima su sada i bivši zaposleni u NIS-u. Sve te interese srpski političari treba da brane. A to što se interesi malih akcionara NIS-a poklapaju sa interesima Gazpromnjefta nije greh.

Srpski političari sada treba da insistiraju da ruski većinski vlasnik NIS-a ispuni sve svoje obaveze iz ugovora. I, treba insistirati na tome da se i rafinerija Novi Sad aktivno uključi u tržišnu utakmicu. Bitno je da ni jedan pogon NIS-a ne završi u starom gvožđu već da ispunjava najsavremenije ekološke standarde. Ali, to se ne sme postizati tako što bi se pogoni u NIS-u zatvarali. Jer, to bi bilo klanje vola za kilo mesa. Dovoljno je pogledati primer Slovenije.

Ta ex YU republika nema svoju rafineriju jer su, pripremajući se za ulazak u EU procenili da im je preskupo da po evropskim standardima modernizuju pogone u Lendavi. Danas uvoze gotove naftne derivate i na slovenačkim pumpama gorivo je skuplje neko u regionu. Slovenci i plaćaju skuplji benzin i dizel i od Austrije.