Latifundisti sa imidžom biznismena

Kada je 2006. godine usvojen Zakon o poljoprivrednom zemljištu činilo se da će konačno biti uveden red u oblast agrara, ali i da je rešen status društvene, državne i zadružne zemlje koja nije u privatnom vlasništvu. Primena tog Zakona, međutim, izazvala je najpre brojne negativne komentare, a zatim i proteste, pa i fizičke obračune na terenu.

Mada je cilj Ministarstva poljoprivrede bio da Zakonom i Programom izdavanja u zakup državne zemlje "stimuliše selo i seljaka" dajući prioritet poljoprivrednicima, a ne bilo kojem pojedincu, ipak se brzo odustalo od te namere a interesi paora pali su u drugi plan.

Od Zakona o poljoprivrednom zemljištu očekivalo se da će, u skladu sa usvojenom poljoprivrednom strategijom, omogućiti uvećavanje, inače, skromnih seoskih poseda čiji prosek ne premašuje tri hektara obradivog zemljišta. Međutim, praksa je brzo demantovala možda i dobre namere zakonodavca, koji je propisao pravo prvenstva za paore, koji žive blizu parcela koje se nude u zakup.

U praksi se, kao veoma problematičan, pokazao stav Zakona kojim je precizirano da "fizičko, odnosno pravno lice ima pravo prvenstva ako prihvati najvišu ponuđenu cenu". Zemljoradnici koji raspolažu uglavnom skromnim finansijskim sredstvima nisu mogli da konkurišu biznismenima poput Miodraga Kostića, Miroslava Miškovića ili Predraga Matijevića, koji su iz neravnopravne trke izlazili kao pobednici.

Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu podseća da je država u zemljišnoj politici napravila dalekosežne greške, prodajući i "komadajući" poljoprivredna gazdinstva koja su zajedno sa kooperantima činila značajne proizvodne celine.

“Taj problem će tek doći do izražaja u našem nastupu na svetskom tržištu. A ako se ne promeni odnos prema poljoprivredi, Srbija bi uskoro mogla postati uvozno zavisna zemlja. Zato bi velika poljoprivredna gazdinstva trebalo sačuvati, odnosno trebalo bi velike uređene poljoprivredne površine davati u zakup u komadu. Samo tako je moguće da veliki posednici, pa makar oni bili i privatnici, postanu agrolideri i konkurentni na svetskom tržištu”, kaže on.

„Pritom, ne treba zanemariti ni mogućnost kooperantske saradnje sa malim poljoprivrednim gazdinstvima, kao što je slučaj u Sloveniji. Tako, naprimer, slovenačka Perutnina beleži godišnji promet od 200 miliona evra, zahvaljujući upravo saradnji sa nekoliko hiljada kooperanata koji proizvode određenu robu, koju Perutnina plasira na tržište kao svoju”, ističe Ševarlić.

On podseća da je tokom usvajanje Zakona o zemljištu ukazivano i na moguće probleme između poljoprivrednika i radnika zaposlenih u poljoprivrednim gazdinstvima i te prognoze su se obistinile (Srbobran, Crvenka, Kula..).

Problem je nastao zato što se zaposlenima u poljoprivrednim gazdinstvima oduzima deo zemljišta koji koriste. Tačnije, oduzima im se poljoprivredno zemljište, čiji je legitimni vlasnik država, koja je to zemljište, pre pet decenija, ustupila na korišćenje, odnosno raspolaganje - bez naknade.

"Poljoprivredna gazdinstva i zadruge mogle su na toj zemlji da grade potrebnu infrastrukturu, sisteme za navodnjavanje, objekte... i sada se postavlja pitanje šta će biti sa već izgrađenim prerađivačkim kapacitetima koji ostaju bez sirovinske baze. Ti objekti spremni su za staro gvožđe", kaže Ševarlić i dodaje da je problem i novac uložen iz državne kase, kojim su građani finansirali uređenje poljoprivrednih parcela (melioracija, komasacija, sistemi za navodnjavanje...), a troškovi nisu niži od 3.000 hiljade evra po hektaru.

Privatizaciona viza za strance

On podseća da poljoprivreda nije naročito profitabilan posao o čemu svedoči i podatak o desetinama hiljada neobrađenog zemljišta, prvenstveno u centralnoj Srbiji. On tvrdi da motiv za kupovinu poljoprivrednog zemljišta nije biznis u toj delatnosti, već pristup fondovima Evropske unije.

“U procesu približavanja Evropskoj uniji Srbija, kao što je slučaj i sa drugim zemljama, može da računa na sredstva iz predpristupnih fondova koja nisu mala. Vlasnici zemlje pak, računaju na subvencije EU po hektaru, koje će sigurno premašiti cenu zakupljenog hektara. Činjenica je da su najveći zemljoposednici u EU i najveći korisnici tih fondova. Čak i engleska kraljica, koja je vlasnik velikih zemljišnih poseda, koristi sredstva poreskih obveznika EU - ističe Ševarlić i dodaje da veliki zemljoposednici znaju da cena zemljišta u svetu raste i računaju na ostvarenje dodatnog profita.

Kad je reč o zemljištu u vlasništvu države najčešće se pominje podatak da država raspolaže sa oko 300.000 hektara, dok je u društvenom vlasništvu bilo oko 780.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Najveći deo, odnosno oko 650.000 hektara, pre privatizacije koristila su poljoprivredna preduzeća, a oko 135.000 hektara zemljoradničke zadruge, koje ni do danas nisu regulisale svoj status.

Primenu Zakona o zemljištu obeležili su česti protesti zemljoradnika nezadovoljnih visoko izlicitiranim iznosima zakupa. Oni sumnjaju da se iza visokih iznosa kriju tajkuni koji preko svojih ljudi na licitacijama dobijaju kvalitetnu obradivu površinu na velikim parcelama jer se paorima ne isplati da plaćaju tako visoku zakupninu.
S druge strane proces privatizacije još nije završen, što znači da ima još prostora da zemljoposednici uvećaju svoje latifundije. Inače, prema statističkim podacima Srbija raspolaže sa 5,1 milion hektara poljoprivrednog zemljišta od čega je u privatnom vlasništvu nešto više od četiri miliona hektara, odnosno više od 80 odsto. Obradivo zemljište čini 4,2 miliona hektara, a najveći i najkvalitetniji deo nalazi se u Vojvodini u kojoj je 1,6 miliona hektara oranica.

Zanimljivo je, takođe, da prema važećim propisima zemlju u Srbiji ne mogu da kupuju stranci, ali u procesu privatizacije nije postojala ta prepreka, pa je na aukcijama i tenderima prodato 178 firmi čija je delatnost poljoprivreda (podaci Agencije za privatizaciju).

“Kupovinom kompanija koje u vlasništvu imaju i zemljište, domaći i inostrani investitori postajali su i vlasnici velikih obradivih površina, pre svega u Vojvodini. Na taj način su i strani ivestitori indirektno postajali vlasnici zemljišta, iako prema domaćoj regulativi, nije bila moguća kupovina zemlje. Strani investitori su postajali vlasnici kompanije i tokom procesa privatizacije (aukcije ili tenderi), kupovinom akcija preko Beogradske berze ili putem ponuda za preuzimanje akcionarskih društava”, kaže Nenad Gujančić, vodeći broker u Sinteza invest grupi.

Zanimljivo je, takođe, da je zemlja u društvenom vlasništvu tretirana kao kapital preduzeća koja se privatizuju. Tako je recimo hrvatski Agorkor kupujući Frikom (deo Poljoprivrednog kombinata Beograd) došao u posed više od 1.000 hektara poljoprivrednog zemljišta.

Pritom se zaboravilo, slučajno ili namerno, na činjenicu da su fabrika i zemljište samo sedam kilometara udaljeni od Terazija i da je od neprocenjive vrednosti. Slična je situacija i kad je reč o potencijalnom kupcu PKB koji bi mogao na svojoj imovini da otvori nove industrijske zone na putevima ka Zrenjaninu i Pančevu (pogotovo ako se u međuvremenu izgradi i još jedan most preko Dunava) i da zaradi basnoslovno bogatstvo.

Ilustrativan primer koji potkrepljuje ovu priču jeste cena zemljišta pored autoputa Beograd - Zagreb, koja je već dostigla iznos od dva miliona evra po hektaru.