Produžeci posle penala

Premda je rok do kojeg bi privatizacija društvenih preduzeća trebalo da se završi nekoliko puta pomeran, za prodaju do kraja ove, prema trenutno važećem zakonu poslednje godine, ostale su firme koje ili imaju velika dugovanja ili njihov menadžment nije bio sklon da ih proda, kažu u Agenciji za privatizaciju.

Zna se da je za njih 152 sigurno “odzvonilo”, dok je još neizvesno šta će biti sa 200 preduzeća u kojima nema uslova da se sprovede postupak privatizacije, ali ni bankrot. U Agenciji očekuju da će ta preduzeća sazreti za bankrot do kraja ove godine. Putem aukcija do kraja godine ponudiće se na prodaju 400, a na tenderima još 50 preduzeća.

Nedostižan rok

Imajući u vidu dosadašnju dinamiku privatizacije, prema kojoj se proda svako šesto ponuđeno preduzeće, novog gazdu će početkom sledeće godine teško naći sve preostale firme.

Luka Andrić, državni sekretar za privredu u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, pojašnjava kako stečaj, ipak, ne sledi svima koji se ne prodaju do kraja godine, već samo firmama koje nikad nisu ponuđene ni na tenderu ni na aukciji, ili koje su tri puta nuđene, pa nisu ni jednom našle kupca. Dakle, onima za koje nema nade da u budućnosti mogu biti prodate kao pravni subjekti.

Ako bi se Zakon o privatizaciji dosledno primenio, moglo bi se dogoditi da, ako za beogradsko saobraćajno preduzeće Lasta ne uspe ni četvrti tender, koji je raspisan za jesen, ta kompanija ode u stečaj, premda je u prošloj godini zabeležila rast profita od 70,8 odsto, na 68 miliona dinara.

Ipak, Andrić kaže kako će “za sve velike sisteme država pokušati da nađe neko rešenje u svakom konkretnom slučaju”, te da bankrot nije nešto o čemu u ovom trenutku razmišljaju u Ministarstvu. Andrić priznaje kako nije održivo da ona ostanu na državnoj pomoći na srednji rok i kako će već do kraja sledeće godine morati da se nađe neko rešenje za njih.

U Ministarstvu za ekonomiju kažu da Akcijski fond ima rok da do kraja ove godine proda sve pakete koje ima iz procesa svojinske trasformacije po osnovu prethodnih zakona. On će, međutim, i posle toga nastaviti da posluje, jer se u njemu nalaze i paketi akcija koji se prenose nakon raskida privatizacionih ugovora ili novi paketi nastali nakon ‘recimo’ otplate akcija iz drugog kruga svojinske transformacije u društvenim preduzećima. „Ili traženjem strateških partnera ili prodajem na neki drugi način, možda i imovine tih preduzeća“, kaže on.

To bi značilo da se privatizacija neće okončati ni ove godine, a vrlo verovatno ni sledeće, jer je potrebno pronaći kupca za ona preduzeća koja ne odu “pod led”.

Milutin Nikolić, generalni direktor konsultantske kuće Citadel, naglašava da je najbitnije da li je firma atraktivna za kupce ili ne. Ako nije, kao što je to slučaj sa većinom preduzeća koja se još nisu prodala, onda ona moraju da se “sređuju i da se traga za kupcima”. Nikolić navodi primer Zastave, za koju je Citadel konsultant u procesu privatizacije već šest godina.

“To je mukotrpan posao. Zastava je primer kompanije u kojoj je sa konsultantske strane posao težak, neizvestan i skup, za razliku od uspešnih firmi gde konsultanti žele da preuzmu rizik i dobiju procentualnu naknadu od prodaje. Ako država hoće da reši problem, ona mora da bude spremna da plati resturukturiranje, jer se ono neće samo od sebe desiti”, naglašava Nikolić, navodeći kako pri tom moraju da se srede obaveze preduzeća, smanje ili otpišu dugovi, te pregovara sa poveriocima.

”Imali smo slučajeve kad hale od po šest hektara nisu upisane u katastar. Često su u pitanju poslovni sistemi koje je potrebno razdvojiti u posebne firme, srediti im finansijske bilanse i pravnu situacije”, kaže on.

Da je bilo po planu, privatizacija bi se okončala još pretprošle godine. Međutim, Srbija od tada prolazi kroz gotovo permanentne izborne cikluse, a to baš i nisu pogodni trenuci kad treba biti odlučan, jer se radi o nekoliko desetina hiljada ljudi koji bi ostali bez posla.

Kupovina socijalnog mira

„Političari su u tim vremenima manje sposobni da budu čvrsti pred zahtevima radnika takvih kompanija. Radnici se bune, a država im onda pruži pomoć, koja je samo još nekoliko meseci ‘zombi’ života jer je takva kupovina socijalnog mira nauštrb ekonomske i privredne logike po kojoj ako ne zarađuješ dovoljno novca, onda treba da se baviš nečim drugim”, kaže Milutin Nikolić.

Slično razmišlja profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović.

“Najave odlaganja privatizacije u stvari su najave da mi u Srbiji i dalje nećemo ništa da menjamo. Sistem funkcioniše tako da radnici i bez plate dolaze na posao, te u Srbiji skoro 10 odsto ljudi radi, a da za to ne prima – ništa. Ti ljudi već ionako rade na crno, a ovde dolaze samo da se upišu na spisak, a nekada ne dolaze uopšte”, kaže ona i dodaje kako je dosledna primena stečaja, jedan od osnovnih uslova za masovni dolazak stranih investitora. Prema njenim rečima, ako firma ne ode u stečaj, a u minusu je, povući će u stečaj i firmu koja sa njom posluje.

“Pošto nikome ne piše na čelu da li je u minusu, a zakon se ne primenjuje po automatizmu, to je veoma veliki problem. Jer, ako ste došli ozbiljno da poslujete, pa recimo prodate veliku isporuku nekom nesolidnom kupcu, možete lako i sami doći u minus. To u ozbiljnim zemljama nije, a u Srbiji još uvek jeste dozvoljeno”, tvrdi Danica Popović.

Skromni efekti za budžet

Državni sekretar Luka Andrić ne želi da prognozira koliko novca bi država mogla da inkasira prodajom preostalih društvenih preduzeća, osim što se ograđuje da “ono što je ostalo da bude prodato nisu preduzeća koja će doneti ogromne prihode za budžet“.

Ni ekonomista Miodrag Zec nije previše optimističan. On podseća da u dosadašnjoj privatizaciji nije bilo kredibilnih privatizacija u industrijskom sektoru, već da su se prodavala velika preduzeća koja proizvode stratešku robu kao što su duvan ili cement i da se privatizacija svodila na kupovinu zemljišta i poslovnog prostora.

On smatra da nijedna od velikih 70 fabrika koje su činile okosnicu razvoja nije uspešno privatizovana, a među njima su i Prva petoletka, Magnohrom, Lola korporacija ili Ei Niš.

“Ključno pitanje u sadašnjoj situaciji nije traganje za prihodima, već traženje rešenja za smanjenje rashoda u budžetu. Ovde se sve svodi na borbu ko će zahvatiti veći deo sve manjeg kolača. U narednom periodu biće nastavljen trend loših aukcija i tendera zbog toga što je sve lošija ponuda preduzeća za prodaju”, kaže Zec.

Prema njegovim rečima, cilj više ne može da bude da se proda što više preostalih preduzeća po što višoj ceni, već da se konačno završi i ta neophodna etapa tranzicije.