Toyota Corolla 1.6 Sedan Sol

Tekst: Nenad Ćosić

Testirani automobil ustupio nam je auto-plac Beoafrika.

Setite se, pre dvadesetak godina japanski automobili kod nas bili su prilično retka i egzotična pojava. Japancima smo verovali kada smo kupovali hi-fi uređaje i dok smo učili njihove borilačke veštine, ali ne i kada bi se odlučivalo o kupovini auta. U to vreme našim putevima gospodarili su rusi i poljaci.

Onda je počela Era Ante Markovića, otvorila su se vrata prema istoku kroz koja su nagrnule Toyote, Mazde, Mitsubishiji… Od svih njih najpopularnija bila je Corolla - sećate se onih elegantnih metalik sivih limuzina, koje i danas često viđamo na domaćim drumovima. Bila je to ljubav na prvi pogled, sa dobrim izgledima za srećan kraj.

Toyota Corolla pored Toyote Prius na hibridni pogon

Posle su došle 1990. godine koje bi ovdašnji vozači najradije zaboravili. Corolle su i benzin iz flaša i nedostatak redovnog održavanja jako dobro podnosile. Pozitivna iskustva iz tog perioda ostala su zapamćena i kada su stvari počele da se normalizuju, kupci su se vratili Toyotinim modelima. Kao i svuda u svetu, i ovde su postali sinonim za ’auto koji se ne kvari’.

Model koji sam odabrao sa placa Beoafrike bila je Corolla 1.6 Sedan Sol, iz 2003. godine. U pitanju je klasična limuzina sa četvoro vrata, model koji se na našim putevima ne viđa često za razliku od hečbeka (pored ovih proizvodila se i u karavan verziji).

Pokreće je benzinski motor sa oznakom VVT-i od 1598 cc, snage 81kW (109KS) koja se prenosi na prednje točkove pomoću manuelnog petostepenog menjača. Paket opreme koji podrazumeva oznaka Sol sadrži, između ostalog, centralnu bravu, električne podizače prozora, servo pojačivač upravljača, ABS, dva airbag-a (za vozača i suvozača), automatski klima uređaj, ali sa druge strane i takvo ’dostignuće’ tehnologije, kao što je fabrički ugrađen radio-kasetofon (!?).

Sa automobilom sam se prvi put susreo po mraku pa me obasjan uličnim svetlom nije impresionirao. Corolla je bila zapuštenog spoljnjeg izgleda (prašina sa obližnjeg gradilišta nataložila se po njoj). Prvo što sam uradio – odvezao sam kola na pranje ’četkama’. Najskuplji program pranja skinuo je prljavštinu i otkrio prelepu metaliziranu tamno crvenu boju karoserije.

Ipak, ostale su uporne, sitne lepljive fleke po celom vozilu, lipa pod kojom je auto stajao pre dolaska na plac ostavila je svoj trag (višak koji možete ukloniti, ako ne temeljnim pranjem, onda svakako poliranjem). Limarija je bila u dobrom stanju, mada sam ostao u nedoumici da li su pojedini delovi automobila bili naknadno prefarbani ili ne – iz nekih uglova izgledalo je da se nijansa boje na vratima razlikuje od iste te boje na zadnjim krilima.

I unutrašnjost automobila krila je jedno neprijatno iznenađenje. Ako ste ikada prisustvovali sastancima u nekoj državnoj firmi onda znate da na njima ne postoji zabrana pušenja. Izgleda da je jedan takav sastanak održan u ovoj Toyoti pre nego što sam seo u nju.

Ustajali miris duvanskog dima zadržao se tokom godina eksploatacije u meblu sedišta. Ali, kako se i to može otkloniti ili bar ublažiti dubinskim pranjem i primenom osveživača vazduha, zanemario sam nedostatak kao marginalan.

Kada sam Corollu sagledao sledećeg jutra u pravom svetlu – u vožnji, mogao sam naslutiti da su neprijatnosti uglavnom ostale iza mene. Vozne karakteristike najbolje ću opisati sa dve reči: pouzdanost i preciznost, a osećanje vozača za upravljačem jednom - zadovoljstvo.

Umereno tvrdo ogibljenje u kombinaciji sa udobnim prednjim sedištima, dobra preglednost napred i pozadi kao i veoma pristupačne i jednostavne komande na centralnoj konzoli, brzo su postali saveznici, kako u gradskoj vožnji, tako i na otvorenom putu. Iako je dizajnirana u klasičnijem i konzervativnijem stilu od tadašnje konkurencije (Peugeota 307 ili Megana) , Corolla je ovu vizuelni karakteristiku preokrenula u svoju prednost pa se veoma lako vozi po gradskim ulicama - mrtvi uglovi nisu veliki, a parkiranje i vožnja unazad olakšani su zahvaljujući niskom repu automobila. Meni je važniji pogled iz automobila i preglednost u vožnji od avangardne estetike. Zbog ovih karakteristika brzo sam se adaptirao na vozilo.

Pogodite koji je auto u retrovizoru!

Jedini problem u vožnji i manevrisanju pričinjavao mi je naprsli levi retrovizor. Ni uz najveće naprezanje očiju nisam bio siguran koliko mi se automobila približava odpozadi u levoj traci, a vožnja po mraku, sa višestrukim odrazima farova drugih vozila, predstavljala je noćnu moru i bila sve drugo samo ne bezbedna.

Za test vožnju izabrao sam relaciju Beograd – Rajac – Beograd i kraći deo deonice auto-puta Beograd – Zagreb. Na večito prometnoj i opasnoj Ibarskoj magistrali Corolla se kretala bez napora. Kod preticanja ubrzavala je dobro, u skladu sa svojom snagom, ulivajući vozaču sigurnost. Elastičnost motora omogućila mi je da je vozim u petoj brzini većim delom pređene deonice Beograd – Ljig.

Ova korisna karakteristika (automobil može da se vozi u petom stepenu prenosa od 50 pa sve do deklarisanih 185km/h), na auto-putu imala je iznenađujući efekat. Pri brzinama između 110 i 130km/h jačina zvuka motora se značajno povećala, da bi se smanjila tek na oko 140km/h.

Buka u unutrašnjosti automobila sigurno bi bila neprijatna za putnike tokom dužih putovanja, ali kako je na našim auto-putevima brzina ograničena na 120km/h (osim što je kažnjiva brža vožnja u Srbiji nije ni bezbedna) idealno je voziti nešto manjom brzinom od ove.

Posle auto-puta i magistrale, sledeće iskušenje očekivalo me je kada sam kod Ljiga skrenuo na uski, zavojiti put kojim se stiže na planinu Rajac.

Dinamičnija vožnja nego do tada, česte promene stepena prenosa i stiskanje kvačila nisu predstavljali veći napor, ali primetio sam da ručica menjača ima malo duži hod, a da pedala kvačila pruža čudan, organski otpor kada se pritiska. I pored svega osećaj zadovoljstva i sigurnosti za upravljačem ostao je konstantan i tokom vožnje po serpentinama na obroncima Rajca.

Po povratku u Beograd, nakon pređenih 350km vožnje u kombinovnom režimu (50% grad, 50% otvoren put), kompjuter je na displeju pokazivao zadovoljavajući prosek od 7.2 potrošena litra na 100 km, dok se u gradskim uslovima ova brojka pela na 8.5, što je svakako razumna potrošnja za automobil iz B segmenta sa benzinskim motorom od 1600 kubika.

Tokom testa Corolla nije ispuštala nikakve sumnjive zvuke niti se moglo čuti škripanje enterijera (čitaj 'jeftine plastike'). Očigledno je da primedbe na loš izbor materijala kojima se oblaže unutrašnjost aktuelnih Toyotinih automobila u slučaju Corolle iz 2003. godine nisu bile tačne - u to sam se uverio upoređujući stariji model sa Corollom u Verso varijanti iz 2008. (poređenje je bilo na štetu ovog drugog).

U Corolli koju sam vozio plastični delovi su kvalitetni, lepo ukomponovani i prijatni na dodir. U skladu sa tim i volan je obložen prošivenom kožom, tako da dobro leži u rukama. Odstupanje od ovih standarda kvaliteta proizvođača primetio sam jedino na kederu na ivici vozačevih vrata – iz nepoznatog razloga ovde je guma popucala gotovo celom svojom dužinom.

A kada zatvorite vrata i krenete u krstarenje vašom Toyotom, susrećete se sa problemom sa početka teksta. Šta uraditi sa radio-kasetofonom, uređajem koji uporno odbija da prihvati CD, (danas svuda u svetu standardni nosač zvuka) a ne može se zameniti jer je fabrički ugrađen u centralnu konzolu?

Da se i tome može doskočiti, pokazao je prethodni vlasnik ovog vozila ne baš idealnim rešenjem – montažom dodatnog uređaja, SONY CDX-RA650 cd/mp3 plejera, smeštenog na verovatno jedino moguće mesto u pretinac ispred suvozača. Pored toga, ugrađeno je i dodatno ozvučenje (dva zvučnika pozadi u polici, plus dva visokotonca napred). I pored ovolikog truda dešavalo se da CD ’preskače’ pri prelasku automobila preko rupa i da prekida reprodukciju na sekund-dve uvek kada bih ’blicao’ dugim svetlima.

Takođe, iako postoji daljinski upravljač za ovaj plejer, on ne funkcioniše kada je pretinac zatvoren. Dok kada ga otvorite, sužavate suvozaču prostor za noge. Da ne spominjem to da vozač ne može da promeni CD dok je vozilo u pokretu, osim ako to umesto njega ne učini suvozač, pa se tako ovaj začarani krug zatvara. Što se mene tiče, ako želite da uživate u muzici tokom vožnje, ovo nije zadovoljavajuće rešenje.

Na kraju, najvažniji podatak za potencijalnog kupca je cena, a ona nije mala kada je u pitanju vozilo iz ove klase - 9500 evra. Sa druge strane, Toyotini polovni automobili su cenjeni i retko se nalaze u ponudi. Ipak, najjači adut Corolle jeste autentična pređena kilometraža od 72000 km, čija se verodostojnost potvrđuje originalnom servisnom knjižicom iz koje se mogu pročitati datumi svih dosadašnjih redovnih servisa.

Corolla se u test -vožnji pokazala kao automobil kojim se lako upravlja. Idealna je za mlade bračne parove, dovoljno prostrana i funkcionalna za četvoročlanu porodicu sa decom, a mogu da je zamislim i kao službeno vozilo. Ali ako želite auto u kojem ćete se šepuriti, potražite neki drugi. Ovim možda nećete oduševiti fensi žensku, ali ćete podići svoje samopouzdanje i ugled u vozačkoj zajednici. A, to je , priznaćete, ipak važna stvar u životu.

Pokidan keder na vozaèkim vratima, najverovatnije posledica lošeg održavanja zimi. Voda ne ulazi u kabinu.

Cena vozila: 9500 evra

Dodatni troškovi:

-popravka retrovizora

-poliranje karoserije: 40 evra

-dubinsko čišćenje unutrašnjosti: od 20 do 40 evra

Cena ugrađenog cd plejera: 200 evra

Cena registracije i osiguranja (bez tehničkog pregleda): 15645 dinara

-Vozilo je registrovano do 04/09