Šta je ostalo od maja '68?

Akademska radnica Kristin Ros iz Njujorka tako podseća u svojoj knjizi, koju su objavili Le Monde diplomatique i Complexe, da je pobuna 1968. pre svega bila prilika za neverovatno spajanje radnika i studenata u zajedničkom osporavanju društvenog poretka. Francuski maj '68, taj prema istoričaru Pjeru Nori "čudovišni događaj", privlači pažnju čak i školskih udžbenika. U svakom slučaju, taj događaj, koji i danas izaziva kontroverze, deo je šireg konteksta godine u kojoj su cvetali protesti širom kapitalističkog i komunističkog sveta.

Ideje, slogani i borbe kružili su s jednog na drugi kraj sveta. U Francuskoj je povodom "proslave" maja šezdeset osme objavljeno skoro stotinu knjiga. Takva proliferacija literature bi mogla doneti niz različitih pristupa i baciti nova svetla na razumevanje fenomena koji je postojao u brojnim zemljama. Međutim, u pristupu temi razdvajaju se samo entuzijasti i oni razočarani, a često nude jednoznačnu interpretaciju istorije.

Tih nedelja su se događale promene, među kojima je i umnožavanje onoga što Žan-Franklin Naro (1) naziva „susretom": nije se radilo o ujedinjenju nekog tajnog društva rezervisanog samo za inicirane, već pre o rezultatu kontakta i odnosa između ljudi koji se, zbog različitih društvenih, kulturnih i profesionalnih statusa, pre toga nisu susretali. Radilo se o sitnim i naizgled nebitnim događajima, koji su ostavljali utisak da su sva posredovanja i društvene deobe nestali Robert Linhart piše 1978. i seća se: „Pre petnaest godina fabrike su bile zatvoren svet i trebalo je čekati na svedočenja." Druga aktivistkinja koja je radila za fabričkom trakom piše kako su pre njenog dolaska, kao i dolaska drugih intelektualaca, „radnici radili u predgrađima Pariza, a fabrike su izgledale toliko daleko i nepristupačno kao da su u Alžiru ili Vijetnamu".

Čak se i Žan-Pjer Torn, režiser dokumentarnog filma "Usuditi se boriti, usuditi se pobediti" (Oser lutter, oser vaincre), posvećenog žestokom štrajku u fabrici Flins, seća mladosti i detinjstva obeleženih pravom društvenom segregacijom:

„Sve do 1968. nisam bio svestan fabrika i radničke klase. U to vreme sam počeo primećivati impresivan svet koji je postojao svuda oko nas i koji je imao moć da parališe zemlju prekidom rada. Crvene zastave su visile sa fabričkih kapija. Imao sam dvadeset godina i bio sam u šoku."

Kler, tada profesorka u pariskoj srednjoj školi, deset godina kasnije piše o emocijama koje su se pojavile kada su se prekoračile društvene barijere koje su se smatrale nepremostivim: „Videla sam radnike prvi put u životu. Nikada ranije ih nisam videla. Bez šale, čak ni u metrou. (...) Nikada pre nisam videla fabriku. (...) I onda, odjednom, živela sam i radila sa radnicima: kako sa starijim partijskim likovima, tako i sa mlađim imigrantima. Moje jedine istinske uspomene na maj 1968. nisu protesti, već dvonedeljni sastanci kod radnika. Fabrike su bile u štrajku, okupirane, a mi smo se nalazili kako bismo ‚stvorili teoriju'. I stvorili smo teoriju, takvu kakvu smo mogli stvoriti '68. (...) Dobro sam se osećala. I verovala sam da će sve to potrajati. Nisam mogla ni da zamislim da ću ponovo biti u situaciji, kao danas, u kojoj više neću videti radnike. (...) Bili smo dobrodošli i lako smo prelazili štrajkačke barikade u fabrikama, uvodili su nas u fabričke radionice bez problema."

Veliki dosije o protestima 1968. čitajte u Mond diplomatiku na srpskom jeziku koji se dobija na poklon uz novi Nedeljnik.