Mija Aleksić: ''Znao sam kako je kad si gladan i kako je kad si sit''

Postoji priča da je još sa šest godina dobio prvi honorar. Na jednoj od seoskih proslava pevao je prateći svog oca, pa su tražili da on do kraja otpeva pesmu sam, a onda su ga nagradili bakšišom od jednog dinara. Njegova porodica je volela da okupi komšije, prijatelje i da uz zvuk frule izvode i vojničke skečeve. Tada nisu bili svesni, ni on niti njegova porodica, da je to bila gluma i nešto po čemu će Mija Aleksić postati legenda.

Izvor: B92
Podeli
Foto:Depositphotos/antb
Foto:Depositphotos/antb

Iako nije s nama 25 godina njegove replike još uvek žive. Originalnost, osobenost koju je uneo u svaki lik učinio je uloge besmrtnim, kao i njegove replike iz filmova i serija još se koriste. Među njima su ''Maratonci trče počasni krug'', ''Bokseri idu u raj'', ''Biće skoro propast sveta'', ''Čovek sa četiri noge'', ''Varljivo leto '68'', ''Tango Argentin''o. Mnogi su odrastali uz dečji serijal'' Vaga za tačno merenje''. Između 1960. i 1993.godine teško je naći film koji je oduševio publiku a da u njemu nije igrao Mija Aleksić.

Aleksić je rođen 25. septembra 1923. godine u selu Gornja Crnuća, kod Gornjeg Milanovca, od oca Velimira i majke Sinđe. U oktobru 1941. godine preživeo je masovno streljanje stanovništva u Kragujevcu. Po završenoj gimnaziji u Kragujevcu upisao je prava.

''Moja je velika sreća što mi je tata bio uzor u svakom pogledu: bistar, pismen, a običan šumadijski seljak. Radio je kao opštinski ćata jer su ga ljudi veoma cenili. Važio je za duhovitog čoveka, znao je da peva i svira nekoliko instrumenata. On mi je i ulio ljubav prema pozorištu. Kad bi se vratio iz polja, umio bi se i pozvao moju majku Sinđu i mene rekavši: `Ajd sad u pozorište! Nas dvoje seli bismo na tronošce i gledali ga kako svira na fruli i izvodi vojničke skečeve. Ubrzo sam počeo da imitiram druge, a onda sam u kragujevačkoj Gimnaziji imao sreću da mi srpski jezik predaje profesorka Branka Ranković, koja je umela da podstakne moja dečačka interesovanja. Njoj i mom ocu mogu da zahvalim što sam postao glumac i celog života voleo pozorište'' - govorio je Mija 1973. godine

Glumom se amaterski bavio još od gimnazijskih dana. Od oslobođenja, pa do 1948. godine bio je član Narodnog pozorišta u Kragujevcu.

Igrao je i u Ateljeu 212 i drugim scenama. Od 1977. godine imao je status slobodnog umetnika.

Njegovo odrastanje nije bilo lako, ali optimizam posmatranje života je takođe nešto po čemu se on izdvajao.''Kad bih govorio o sebi, počeo bih od toga da mi nikada u životu ništa nije bilo teško i malo šta je moglo da me iznenadi. Znao sam kako je kad si gladan i kako je kad si sit. Sve sam doživeo, nema nepoznatog. Shvatio sam da život može da bude veoma interesantan i lep ako se gleda iz jednog ugla, a ružan ukoliko se posmatra iz drugog. Ja sam našao ugao u kome mi je uvek lepo'' – svojevremeno je govorio.

Autentičan pozorišni, filmski, estradni i radio i televizijski umetnik širokog dijapazona znao je da udahne život i u najneuverljivije tekstove. Aleksić ipak dostiže sam vrhunac glumačkog stvaralaštva ne samo u Nušićevim, Gogoljevim i Molijerovim komadima već i u svojim estradnim poduhvatima, proklamirajući načelo: Igraj estradu kao najveću komediju.

Najveću popularnost stekao je u serijama pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, ''Veselo veče'' (radio) i serije koje je režirao Radivoje Lola Đukić: ''Servisna stanica'', ''Ogledalo građanina Pokornog'', ''Deset zapovesti''...

Uz slavu, uspeh, došla je i kafana. Smatrao je da je njegova popularnost doprinela da se njegovi postupci mere dvostruko ''Srećom, umeo sam da se obuzdam i na vreme uvidim šta mi smeta. Voleo sam nekada da sednem i u kafanu i da sa drugovima popijem čašicu. O tome se posle dugo pisalo i pričalo. Kad sam video da sve dobija veće razmere, smogao sam snage da piće potpuno izbacim iz upotrebe'' govorio je Mija 1972. godine.

Godine 1977. odlazi u penziju, a neka od najvećih ostvarenja odigrao je upravo kao penzioner, na primer ''Maratonci trče počasni krug'' ili ''Varljivo leto '68''. U Narodno pozorište ulazio je samo kao posetilac.

Preminuo je 12 marta 1995. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

strana 1 od 46 idi na stranu