Trkulja za B92: ‘"Nigde tišina publike nije tako velika kao kod nas. Ovde se sluša srcem"

On nije pohađao muzičku školu i instrumente je sam učio, prvo klarinet, zatim narodne instrumente. Kako sam kaže život i iskustvo na sceni su mu jedina škola. Od svih instrumenata ističe glas koji je za Slobodana Trkulju najintimniji instrument od svih, ‘’delikatan i moćan, nežan i snažan u isto vreme’’.

Sanja ĆulibrkIzvor: B92
Podeli
Foto: Marko Cvetković
Foto: Marko Cvetković

Čovek čiji glas imuziciranje našoj tradicionalnoj muzici daje "vazduh" da živi širom sveta govori i činjanica da je sa Balkanopolisom proteklih godina osvajao Aziju, održavši mnogobrojne koncerte u Maleziji, Iranu, Emiratima i ponajviše u Kini gde ih je publika neizmerno zavolela i prihvatila kao svoje.

O njihovoj ogromnoj popularnosti u Kini svedoči i dokumentarni film koji o njima već pola godine snima kineska CCTV televizija.

Srpski muzičar, kompozitor, pevač unikatnog stila, instrumentalista Slobodan Trkulja u razgovoru za B92 ističe da je muzika za njega jednina bez granica, i otkriva koja je pesma najviše uticala na njegovo muzičko izražavanje.

Bez dana muzičke škole, još u gimnazijskim danima, se odlučujete za muziku. Zašto tradicionalna?

''Svi veliki muzičari u svom muzičkom izrazu imaju deo svoje tradicije, bio to bluz ili fado, džez ili rok, soul ili klasična muzika. Svima je u podlozi njihova tradicija. Naša tradicija je prebogata, i kada se formirao moj umetnički izraz logično je bilo da ga gradim na našem jeziku.''

Da li je tačno da niste imali časove pevanja?

''Video sam se dva puta sa drugarom koji je profesor pevanja ali to je to. Pevam jer volim i pevam jer imam potrebu, život i iskustvo na sceni su mi jedina škola.''

Kako ste se “oslobodili” i imate glas koji, slobodno mogu reći, osvaja pred sobom?

''Ne znam na šta misliš kad kažeš da osvaja, ali ja iskreno volim to što radim i neizmerno uživam u stvaranju muzike, pogotovu kada pevam. Glas je nekako najintimniji instrument od svih, delikatan je i moćan, nežan i snažan u isto vreme i najiskrenije oslikava emocije.''

Nazivaju vas začetnicima jednog novog muzičkog pravca – moderne tradicije Balkana. Jeste li očekivali da ćete poneti jednu takvu titulu, koliko je to obavezujuće ili je baš namerno i stvoreno?

''Stvarano je godinama, ton po ton, zvuk po zvuk. Znao sam tačno čemu težimo i imao jasnu sliku zvuka Balkanopolisa. Trebalo je vremena da se osnovni zvuk desi ali sada smelo i hrabro stvaramo bez žanrovskih ili drugih ograničenja. Naša tradicija je ušla u novi vek spremna. 21 vek je po meni vek moderne tradicije.''

Foto: Anastasija Anja Zec
Foto: Anastasija Anja Zec

Više žanrova spajate u jedan u Vašoj muzici, i etno i simfo i rok… Kako je došlo do toga?

''Čovek sam kome je jako važna sloboda. Sloboda u izražavanju, razmišljanju, donošenju odluka. Čitav život bih postavljao pitanja za sve i svaku stvar koju ljudi uzimaju zdravo za gotovo i pitao se da li postoje neke druge, bolje mogućnosti. Isto je i sa muzikom. Muzika je jednina bez granica, osim onih koji mi postavimo jer volimo da sve spakujemo u kutijice. (smeh) To što je neko probao da razgraniči muziku ne znači da moramo da se krećemo po tim veštački napravljenim kutijicama unutar muzike, kad je oko nas beskrajno zvučno prostranstvo i čitav svemir mogućnosti. Zvuk Balkanopolisa je odraz tog prostora i energije koja u njemu živi.''

Poštovan ste muzičar sa karijerom koja ide samo uzlazno, kako objašnjavate to u vreme zastupljenosti šunda ?

''Publika koja dolazi na koncerte Balkanopolisa pripada ”tihoj većini”, jednostavnim porodičnim ljudima koji ne vole da se ističu, žive jednostavno i kao svaki normalan čovek umeju da prepoznaju lepotu u muzici. Imaju odličan sluh, ljudi su koji žele da budu inspirisani i očekuju nesvakidašnji muzički i zvučni doživljaj. Znaju da se Balkanopolis trudi da pomera granice i da se ne uklapamo u klišee. To i meni daje veliku slobodu kada stvaram pesme da bez bojazni smelo i hrabro istupam u nove zvučne predele i bojim muziku po svom senzibilitetu. Balkanopolis uživa ogromno poverenje kako naše publike u Srbiji tako i u svetu. Кad se muzika stvara u situaciji medjusobnog poverenja, dešavaju se fantastične razmene energije i publika u trenu zakorači u svet moje mašte, u svet muzike Balkanopolisa i od tog trenutka ni oni ni mi više nismo na mestu gde smo do tada bili. Putujemo kroz zvučne predele zajedno.''

Godine 2010. nastupali ste u Kini pred 30.000 ljudi. Kako su oni reagovali na srpske pesme, na našu viševekovnu tradiciju koja se oseća u pesmama?

''To nam je bila prva turneja u Кini, i bilo je zaista čarobno od prvog momenta. Prve ovacije smo doživeli u Šangaju. Sećam se da su nas obavestili da smo sa 31.000 ljudi u publici postavili rekord posećenosti i imali najviše posetilaca na EКSPO 2010. Obožavaju naš zvuk, to je bila ljubav na prvi put.''

Koliko smo kao narod svesni svoje tradicije, koliko je poštujemo, razumemo?

''Od nje smo svi najfinije satkani. Diše unutar našeg bića gde god da smo i šta god da radimo. Muzika koju Balkanopolis stvara ume da probudi taj zapis u nama.''

Foto: Anastasija Anja Zec
Foto: Anastasija Anja Zec

Koja pesma je Vama promenila pogled na našu tradiciju izašto?

‘’Lepe moje crne oči’’. Inspirisan njom sam napisao nekoliko pesama za koje mnogi ljudi misle da su tradicionalne.''

Do sada ste sarađivali sa mnogim umetnicima, počev od naše Josipe Lisac, preko fado umetnice Marize, legendarnog Dalarasa, Olete Adams pa do čuvenog škotskog gajdaša Frejzera Fajfilda. Koga biste još voleli da ugostite, sa kim da podelite svoj muzički senzibilitet?

''Spisak je beskrajan, ima toliko dobrih muzičara i dobre muzike na svetu. Srce mi je potpuno otvoreno i sa radošću slušam umetnike iz celog sveta. Impresioniran sam i novom generacijom muzičara koja je, kao i mi pre nekih desetak godina, započela svetsku karijeru koncertima sa Metropol Orkestrom iz Holandije. Prvenstveno mislim na bend Snarki Papi, Кori Henrija i Džejkoba Кolijera. Na drugoj strani sveta, na istoku, smo čuli potpuno neverovatne glasove i muziku, i delili scenu sa vanvremenskim umetnicima u Кini, Maleziji… Sećam se da je u Teheranu, dok smo putovali kombijem kroz grad, vozač na radiju naleteo na neku njihovu tradicionalnu pesmu. Кakav je to doživljaj bio, veliki persijski orkestar, pevanje koje tera suze na oči, instrumenti koji dišu, a Teheran i njegovi ljudi sa druge strane prozora. Sve bi ih doveo u Srbiju da stvaramo zajedno. Ma svet je predivan, toliko ima lepote oko nas i u nama, samo je kao i sve u životu treba negovati.''

U februaru slede koncerti u Beogradu i Novom Sadu? Po čemu se razlikuju koncerti kod nas i u inostranstvu?

''Naš narod ima poseban senzibilitet ka muzici i ka svemu lepom što ona nosi. Nigde tišina publike nije tako velika kao kod nas. Ovde se sluša srcem. Približan osećaj sam imao još jedino u Кini. Кinezi su potpuno otvoreni ka umetnosti i imaju nešto iskreno dečije u sebi i svom karakteru pa im naša muzika izaziva veliku radost. Neke situacije za vreme koncerata su čak pomalo podsećale na Bitlmaniju (smeh). Ima još nešto. Кad smo u dalekom svetu, postoji taj neki čudan osećaj moći, jer dolazimo sa zvukom koji nosi u sebi vekove tradicije moderan zvuk i energiju koja potresa svako biće. Кao supermeni van svoje planete (smeh) Кada sviramo u Srbiji, sve je mnogo intimnije, osećaj moći je isto prisutan ali je i prožet osećajem duboke ljubavi i pripadanja koji čovek ima samo kad je sa svojim najmilijima. Najvažniji koncerti koje održimo u toku godine su uvek ti, sad već tradicionalni, susreti koji se dese u Srbiji.

Ovaj put će to biti dva koncerta, 07. februara u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu i 08. februara u Sava Centru. Radujemo se novom susretu i čekamo vas!''

Razgovarala: Sanja Ćulibrk

strana 1 od 20 idi na stranu