Tribina u čast Ursule Legvin u Domu omladine Beograda

Nakon što je 22. januara Ursula Legvin preminula, desilo se nešto što se piscima ne događa previše često: nikla je svest da nas je napustio istinski književni velikan.

Od prve priče, koju je objavila 1961. godine, Ursula Legvin predstavila se kao pisac širokog obrazovanja, visoke inteligencije i bezgranične mašte. Dobila je brojna književna priznanja ali ju je, izgleda, upravo fantazija koštala da se nađe među kandidatima za Nobelovu nagradu, iako je godinama važila za jednog od mogućih konkurenata.

„Realizam je žanr koji nam daje velika dela. Ali ako ga uzmemo kao merilo kvaliteta, ako svedemo književnost samo na taj jedan žanr, dopuštamo da se previše dobrih tekstova ne analizira ozbiljno. Previše kritičara i profesora ignoriše i ne zna za bilo koju vrstu književnosti koja nije realizam“, izjavila je jednom prilikom.

Oblikovana okolnostima u kojima je odrasla – rođena 1929. godine, bila je dete tokom Velike depresije, adolescent tokom Drugog svetskog rata, student u turbulentnom poratnom periodu – i nipodaštavajućim odnosom prema ženama koji je iskusila na Harvardu, u svojim knjigama je izbegavala da stvari prikazuje crno ili belo. Najbolja njena alatka je visprenost, misao široka, ljubopitljiva, stroga – svim kvalitetima koji čine izuzetnog pisca pokazivala je da je fantazija jednako moćno oružje za bavljenje takozvanim velikim temama kao što je to i realizam.

Za dobijene nagrade izjavila je da su joj dobro došle kako bi u starosti povratila samopouzdanje, ali da prava nagrada za pisca nije profit, već sloboda.