Glumac iz drugog pokušaja: Nestvarna priča koja mu je otvorila vrata glume

Inspektor i fudbaler, Bata i Džoni, čovek koga vreme nije pregazilo i lik iz današnjice. Danas, samo glumac, momak iz kraja raspoložen za ćaskanje u ušuškanom bifeu Beogradskog dramskog pozorišta. Bez odela i uredno sređene kose, na kakvog sebe nas je poslednjih nedelja navikavao, ne rešava nikakva ubistva. Danas - ja u ulozi inspektora, on na mestu "okrivljenog".

Izvor: Jovana Pantović
Podeli
Foto: Youtube Screenshot
Foto: Youtube Screenshot

"Oduvek sam voleo sebe, ali sebe onog starog i takav sebi prijam odavno i nema potrebe da tu nešto probam da improvizujem. Naravno, treba da se koriguješ i sazrevaš, ali sebi odgovaram, imam i mane i vrline i kako god to da nazovemo, ali takav sam."

Andrija Kuzmanović, rođeni Beograđanin, iako je gradio karijeru fudalera, bio je rešen da se bavi glumom. Fakultet dramskih umetnosti upisao je iz drugog puta. Kao student maštao je o velikim projektima, da bi se igrom slučaja našao u takvom jednom već po završetku studija. Uloga za ulogom, projekat za projektom danas ga su ga svrstali među najpoznatije srpske glumce za kojeg su vrata u ovom poslu široko otvorena.

Iako gluma nije jedan od "obećavajućih“ poslova u našoj zemlji, uvek je imao podršku najbližih, što je dovelo do toga da ga sada gledamo u jednoj od najpopularnijih srpskih serija "Senke nad Balkanom“.

“Zaista mi niko nikada nije rekao: ’Ajde, šta će ti to, da budeš glumac, 'ajde nemoj da me zezaš, znaš koliko vas ima, koliko malo posla’, nikad zaista, uvek sam imao vetar u leđa, podršku iz kuće. Želeo sam to i verovatno su kod mene videli rešenost da postanem glumac. Nisam nikada sumnjao da li ću biti ili ne, već sam razmišljao da može bolje, uvek moraš bolje i dalje”, počinje svoju priču Andrija Kuzmanović za B92.

Glumac iz drugog puta

Kada se prvi put pojavio na prijemnom ispitu na Fakultetu savremenih umetnosti, glumac Dragan Petrović Pele rešio je da ga ne primi. Nakon drugog uspešnog pokušaja, kao student glume, svoju drugu profesionalnu predstavu u pozorištu radio je baš sa njim.

“Bilo mi je jako krivo što me nije primio te godine. Pitao me je on jednom zašto nikada nisam probao kod njega, ja mu kažem: ‘Pa, kod tebe sam jedino i probao’, a kaže on: ‘Kako, čoveče, ne sećam te se?!’". Ali eto, bitno je da sada radimo i da se družimo. Desilo se sve kako se desilo, nikad se ne zna zašto je to dobro. Možda bih se da sam tako olako bio primljen na Fakultet dramskih umetnosti,opustio ili ne bih imao toliki žar.”

Godine studiranja pamti po lepim stvarima, ali ističe da se sva maštarenja završavaju sa fakultetom i da tek tada shvataš da krećeš od nule.

“Jako je dug proces dok ti dokažeš ljudima da možeš da radiš dosta toga. Ne možeš naravno da radiš sve i trebalo bi nekad da se odmoriš, ali moraš da budeš stalno u mašini, da budeš spreman. U ovom poslu zadovoljstvo, nažalost, traje jako kratko, već dođe sledeći posao, dođe druga generacija, moraš stalno da budeš spreman, da daš 100 odsto, samo tako možeš pošteno da se baviš ovim poslom”.

Bez obzira na sve, nikada nije razmišljao da od glume odustane.

“Ne, nije bilo da ‘ovo nije za mene’, uvek sam osećao, uvek sam želeo, uvek me je to ložilo, pokretalo i nikada se ovim nisam bavio da bih bio poznat. To me je ispunjavalo i doživljavam glumu kao igru. Rekao sam onog trenutka kad ne budem doživljavao ovaj posao kao igru, da ću da prestanem, da ću da napravim pauzu. Naravno, daleko je taj period, čekaju me neke lepe stvari i mislim da se tek zalećem u toj igri.”

Foto: Youtube Screenshot
Foto: Youtube Screenshot

Reakcije ljudi na njegov rad i na njegovu pojavu kada ga sretnu na ulici su uglavnom pozitivne.

"Interesantno je. Uglavnom me povezuju sa Stankom Pletikosićem, ali me i dalje zovu Jakša. Obojica su simpatični likovi. To mi je potvrda rada, prihvataju me. Volim da pitam ljude, oni su publika, ti mi trebaš, ti mi reci. Jednom me je u gradskom prevozu devojka jedna prepoznala i prokomentarisala: 'Opa, od kad se glumci voze autobusom?'. Rekoh: 'Kad je mogao veliki patrijarh Pavle, mogu i ja'"

"Montevideo", dar od Boga

Prvi kasting na koji je otišao, bio je kasting za “Montevideo, Bog te video”, za ulogu s kojom je u ovaj posao ušao na velika vrata.

“Na kasting za ‘Montevideo’ sam slučajno otišao. Bio sam na akademiji i moj drugar, Aleksandar Milošević, koji sada živi u Trstu, kaže: ‘Jesi čuo, Bjela pravi neki film, Svetsko prvenstvo, Urugvaj’, ja kažem: ‘Ma dobro, to se već zna, Bjela toliko glumaca zna, naravno da zna kome će da da uloge’. I on kaže: ‘Ma ne, baš traži klince, klinci mu trebaju, sa Akademije’, a mi tada četvrta godina. Ja kažem: ‘ Pa, 'ajde da odem’. Uopšte nisam imao neka očekivanja, iskreno."

Nakon što su uspeli da dođu do broja telefona Balše Đoga, jednog od reditelja koji je radio na filmu, saznali su da je kasting za glumce obavljen, ali da postoji dodatni.

“Mi pitamo kad, kaže: ‘Za sat vremena. Trebaju ti patike za fudbal’. Ja ih slučajno u torbi imam jer sam posle faksa planirao da idem na fudbal. Odemo mi na Staro Sajmište, na kasting. Trebalo je da nešto kažeš o sebi, ispričaš. U mojoj grupi nas je bilo tridesetak i znam da je Balša u tom trenutku rekao: ‘Ti ovamo, a vi ostali, zvaćemo vas’. I razmišljam, nisam valjda jedini ja ispao. On mi prilazi i kaže: ‘Igraćeš nešto, siguran sam, samo da te Bjela vidi’. Balša i dan danas priča da mi je on napravio karijeru. Stvarno sam dobio ulaznicu za nešto mnogo veliko. ‘Montevideo’ je stvarno nama bio dar sa neba.”

Iako je ušao u najuži krug kandidata za ulogu, ni tada ništa nije bilo sigurno, sve dok nije stigao poziv od Dragana Bjelogrlića.

“Sećam se da sam bio u kolima, sa majkom i tetkom, vozili smo se Bulevarom, isto je bila neka Nova godina, 2009. i zvao me je Bjela. Ja razmišljam verovatno zove da mi kaže: ‘Slušaj, hvala ti na svemu…’ I on kaže: ‘Slušaj, odlučio sam, dajem ti Jakšu’. Sad se ježim dok ti pričam, to je bio jedan nestvaran trenutak. Naravno mama i tetka kreću da plaču... Definitivno ti je neko tog trenutka rekao: ‘Evo imaš kartu, uđi u voz i ako si pametan, vozićeš se tim vozom do kraja svoje karijere’”.

Nakon “Montevidea” usledila je kratka pauza, a onda je na poziv Gordana Kičića zaigrao u Jagodićima. Zatim je dobio ulogu u seriji “Žene sa Dedinja", pa potom “Sumnjiva lica”, "Ubice mog oca" i još jedna, za njega bitna koliko i “Montevideo”, serija “Senke nad Balkanom”. Za sve to vreme, na pozorišnoj sceni je stalno prisutan.

“Da nije bilo ‘Montevidea’ verovatno bih mnogo teže dolazio do sledećeg posla i mnogo bi me više ljudi provlačilo kroz neke lupe i sita da bi videli ko sam zapravo ja i šta ja sadržim kao glumac. Postoje divni glumci koje ja znam, savršeni su, ali se nije desilo.”

Foto: Youtube Screenshot
Foto: Youtube Screenshot

Postoji li scena koju ti je bilo neprijatno da igraš ili nisi želeo da igraš?

"Nikad u životu. Smatram to nisam ja, postoje scenariji, razne scene, ali to nisam ja. Ne igram Andriju Kuzmanovića, već Stanka Pletikosića, Jakšu. Ja sam im dao život i moj ljudski oblik, ali to nisam ja."

Uloge ga same pronalaze

Kako je danas teško doći do uloge i neke šanse, uvreženo je mišljenje da isti glumci danas pojavljuju i na filmu i u seriji i u pozorištu. Kao neko koga ima svuda, daje svoje viđenje ovakve situacije.

“Ja sam još uvek mlad da bih pričao o tim nekim stvarima. Hvala Bogu radim lepo, ali neko može za mene da kaže kad me već ima u dostva stvari: ‘Čekaj, bre, šta je sa ovim’. Mislim da je drugačije vreme, drugačiji sistem, mnogo manje ima para. Ranije si mogao da se zezaš, pa da daš nekom novajliji glavnu ulogu, mnogo lakše nego danas, zašto? Ok, snimićeš sledeći film, pa ćeš da vratiš nekog sigurnog, poput Bjele, Koje ili Lauša, Žike Todorevića, nekog od ozbiljnih glumaca. Sad je jako sužen prostor, vreme je novac, novca nema. Umetnost kao najprofitabilnija grana, jedina koja ne zarađuje, ali ona ne treba da vraća, ona vraća nešto drugo. Umetnost je hrana za dušu, hrana za intelekt, zato i umetnost ne može da bude toliko neprofitabilna.“

Kao čovek koji se godinama bavio fudbalom, smatra da golman čini 90 odsto tima, ali i da se isto pravilo može primeniti na glumački tim.

“Ima takvih ljudi i u našem poslu. Ja volim pokretačke energije. Imam jaku energiju i kada sam pozitivan obožavam da dođem i da sve obojim u šareno, a kada sam destruktivan, gledam da ne budem tu. Kad ne postoji emocija to publika vidi, tako da volim pokretačke energije i uvek ću da težim da vučem ka napred i volim kad naletim na takve ljude: ‘Dobro 'ajde, idemo dalje’. Kad pogledaš život je trenutak, ako mi možemo da izaberemo da li je taj trenutak crn ili beo, nema greške.”

Zbog uloge je spreman na sve, na svaku vrstu transformacije. Ono što mu je najbitnije, pri izboru uloge, jeste sa kim radi i da zna zašto je radi.

"Jako mi je bitno sa kim radim i jako mi je bitno kakvu ideju ima čovek koji me je pozvao u ceo posao. Ne moramo uopšte da budemo istog razmišljanja, niti da se borimo za iste ideje, za istu pravdu, ali moramo da imamo neko zajedničko ludilo, da vidim zašto ja. On će reći trebaš mi ti baš, treba mi tvoje ovo, ili ovo, ja ću reći ok.”

Predstavu “Hotel 88” igra na poziv njegove drugarice, koja je bila rešena da on bude deo glumačke ekipe, ali uloga u “Zojkinom stanu” nije trebalo da pripadne njemu.

“To je trebalo da ima Andrej Šepetkovski. Bilo je takvih uloga koje zapravo nisu bile meni namenjene. Smatram da negde ono što ti je zapisano, da te to na kraju i sačeka i da ne postoji stvar koja je pripadala tebi i ako je želiš, ako je dovoljno želiš, pronaći će te.”

Do sada mu se, kaže, nikada nije dogodilo da zaboravi tekst, ali ga nikada ni ne uči kod kuće.

“Ne učim, ali sve vreme razmišljam o ulozi, čak i onda kad spavam. Znam o čemu se radi u svakoj predstavi, znam šta je moj lik, od publike sigurno znam više. Nikad ne bih dozvolio da neko pomisli da to nije taj pravi tekst i smatram da glumac uvek može da se snađe, zato i jeste glumac.”

Foto: Youtube Screenshot
Foto: Youtube Screenshot

Sa svojim profesorom Nebojšom Bradićem najviše voli da radi jer se sa njim uvek oseti kao student.

"Kao da nemam pojma. On me vrati na fabričko podešavanje i ja pristajem na to. I poludim, svašta bih mu i rekao i on meni kaže svašta i ne gleda me više tim očima, jer više nisam klinac, već sam neke stvari dokazao i pokazao, ali volim da radim sa njim. Podseti me da stalno moraš da radiš od početka, mora telo da bude srećno i da se oseća lepo u svemu tome, onda će se osećati i duša. Ustvari iz duše to kreće."

"Ne" i velikim projektima

Kako nije od onih glumaca koji pristaju na baš svaku ponudu, bilo je dosta uloga koje je odbio da radi.

“Bilo je perioda kad sam na neke stvari morao da pristanem, ali taj period nije trajao nešto. Ne postoji loša uloga, postoji loš pristup. Toliki veliki glumci su od nekih glupih uloga napravili nešto totalno suprotno, ono pravo. Ja kad ne vidim taj momenat, ne radim. Skoro sam imao situaciju, bio sam u jednom poslu, sa divnim glumcima, divnim rediteljem, možda jednim od najdivnijih, al telo mi je govorilo ne, snovi su mi govorili ne, loše sam počeo da sanjam i rekao sam: 'Ja više nisam deo ovoga'. Bez obzira što su mi mnogi rekli da je to pogrešna odluka, znao sam da je prava i uopšte ne sumnjam. Imao sam utisak da se vraćam koram unazad, što nije strašno ako to ima neku ideju. Neke posledice se vuku, verovatno, možda će neko misliti da si neozbiljan, ali između toga da budem srećan i spreman za nešto veliko, mora da budem prvo zdrav i zdrav sam sa sobom.”

Želja mu je da glumi u francuskom, nemačkom ili italijanskom filmu, ali nikada zbog toga ne bi zauvek napustio Srbiju. Za sada postoje naznake da se nađe u jednom takvom.

“Ne bih mogao da živim preko. Sigurno postoji uloga zbog koje bih se preselio, ali ne zauvek. Imam ovde roditelje, sestre, svi su mi ovde, prijatelji, kolege, moj jezik, moja kultura, nisam neki preterani patriota, možda su mi iskrivili tu sliku o patriotizmu, kad sam bio mali, kad sam gledao kako ne valja biti patriota, ali mislim da je Beograd definitivno moj omiljeni i obećani grad. Za neku veliku stvar bih uvek otišao preko, živeo tamo koliko je potrebno, potpuno profesionalno, ali bih jedva čekao da se vratim ovde. Ima ta jedna divna stvar u ‘Vrućem vetru’, kad se vrati Bora Todorović i priča sa Šurdom i kaže: ‘Imam tamo pare, posao, vozim Mercedes, ali kad god hoću da se osetim kao dasa, ja dođem ovde nazad’”.

Sledeće godine ćemo ga gledati u dva filma i jednoj seriji.

“Serija se zove ‘Jutro će promeniti sve’, za tu seriju smem da kažem jer smo krenuli neke probe, to će biti interesantna forma od 27 do 30 minuta. Dobra je ekipa, sve moja generacija i nešto novo do sada. Inače sam iz Požege, rukomet me je odveo u Beograd, Partizan me zvao da igram i onda sve kreće ovde osim rukometa, toliko smem da kažem", zaključuje Andrija u razgovoru za B92.

strana 1 od 38 idi na stranu