Pulicerova nagrada, pa samoubistvo: "Otišao sam da se pridružim Kenu"

A post shared by Luna 🌙 (@la_luna_negra_) on Jan 30, 2017 at 8:40am PST

Karter je pored svojih kolega foto-novinara Grega Marinoviča, koji je takođe nagrađen Pulicerom, Kena Osterbruka i Žoaa Silve, bio deo kolektiva, koji je kolokvijalno postao poznat kao "Beng beng klub", zbog njihove neustrašivosti u burnom vremenu aparthejda u Južnoj Africi, koji je prethodio prvim demokratskim izborima u toj zemlji.

Svoju karijeru kao fotograf započeo je radeći u prodavnici aparata, nakon čega ga je privuklo foto novinarstvo. Prvi posao u tom polju pronašao je u listu "Johanesburg sandej ekspres". Bio je ogorčen zbog situacije u Južnoj Africi, a nakon što je 1984. godine prešao u južnoafrički "Star", našao je nekoliko istomišljenika sa kojima je svetu želeo da predstavi brutalnosti aparthejda.

"Oni su bili spremni da se stave pred lice opasnost, mnogo puta su hapšeni, ali nikada nisu želeli da odustanu. Oni su zaista bili spremni da se žrtvuju za ono u šta su verovali", tako ih je jednom prilikom opisao slavni ratni fotograf Džejms Nahtvej.

Njegove fotografije obišle su svet, jer je pored svojih kolega, bio među prvima koji je fotografijama zabeležio nasilje između pristalica Afričkog nacionalnog kongresa i Slobodarske partije Inkata.

Karter je, međutim, u biti bio nesrećan, pratile su ga mnoge romanse, iz jedne od kojih je dobio ćerku. Kao i mnoge svoje kolege, Karter je pušio marihuanu kako bi pobegao od svakodnevnih prizora nasilja za koje je u više navrata svojim prijateljima rekao da ga muče. Pored marihuane, uživao je i lokalni specijalitet, poznat kao "bela lula", tj. kombinacija marihuane i leka za smirenje "mandraksa".

Njegova navika za svakodnevnim uživanjem opojnih droga, na kraju je dovela do otkaza u listu "Star" 1993. godine, usled čega je, tražeći svoj sledeći zadatak otišao u Sudan. Pozajmio je novac za avion i otputovao u Sudan, koji je tada bio pogođen masovnom glađu.

Beživotna pustinja nedaleko od centra za prehranu u Sudanu našla se u žiži svetske javnosti, nakon Karterove slike male devojčice, ne starije od osam godina i lešinara koji je strpljivo čekao njen poslednji izdah. On je sa nekoliko desetina metara napravio fotografiju koja će bolno istinito sažeti humanitarnu katastrofu kroz koju je tada Sudan prolazio.

Pažljivo i oprezno, Karter se šunjao kako ne bi uplašio lešinara, tražeći pravi kadar. Nakon 20 minuta fotografisanja, oterao je lešinara i gledao kako devojčica u mukama nastavlja svoj put prema centru za prehranu. Po naređenju tamošnjih mirovnjaka, nije smeo da dodiruje devojčicu zbog rizika od oboljenja. Po završetku fotografisanja, seo je pod drvo, zapalio cigaretu, pričao sa Bogom i plakao. Njegov kolega Silva, priseća se da je nakon toga bio u depresiji, želeći da zagrli svoju ćerku.

U isto vreme, list "Njujork tajms" je tražio fotografije iz Sudana, a nakon što je Karterova slika objavljena, stotine ljudi zvalo je da pita o sudbini devojčice, nakon čega je list objavio komentar uredništva u kome su čitaocima saopštili da nije poznato da li je devojčica stigla do centra za prehranu. Ubrzo, novine širom sveta objavile su fotogrfiju.

Fotografija je odabrana za prestižnu Pulicerovu nagradu, kojom je Karter sebi obezbedio slavu u fotografskim koridorima širom sveta. Međutim, njegov život bio je u rasulu. U jutro 12. aprila 1994. godine, urednica fotografije "Tajmsa" Nensi Bjuirski pozvala je Kartera saopštivši mu vest da je njegova fotografija nagrađena, što je on apsolutno ignorisao, pričavši o svojim ličnim problemima i nedostatku novca. "Osvojio si Pulicera! To sada neće biti važno", prekinula ga je Nensi Bjuirski.

A post shared by NJK (@hellonjk) on Jul 26, 2017 at 10:32am PDT

Samo šest dana kasnije, Kartera je dočekala tragedija, preko koje nije mogao da prođe. Njegov kolega i najbolji prijatelj, Ken Osterbruk, ubijen je na ulicama Tokoze, verovatno metkom mirovnjaka, koji su u očima svetskih medija bili nesposobni da se izbore sa količinom nasilja koja je tim danima harala ulicama Južne Afrike. Marinovič je takođe bio teško ranjen, ali je uspeo da se oporavi.

"Trebalo je mene da pogodi metak", nešto kasnije je rekao Karter svojim prijateljima.

Došao je i maj, a Karter se uputio u Njujork da primi svoju prestižnu nagradu. Roditeljima je pisao da se u Njujorku pronašao, međutim, usledio je talas osuda i kritika na njegov račun, zbog toga što nije pomogao nesrećnoj sudanskoj devojčici. Neki su ga nazivali i predatorom, neki su tvrdili da je samo imao sreće kada je napravio fotografiju.

Nije se radovao povratku u Johanesburg. "Joburg (Johanesburg) je suv, braon, hladan i mrtav i tako prokleto pun loših sećanja i nestalih prijatelja", napisao je Karter u pismu prijateljici, urednici fotografije za magazin "Eksvajr" Merien Batler, koje nikada nije poslato.

Prema rečima njegovih prijatelja, Karter je u to vreme počeo otvoreno da priča o samoubistvu. Delom je bio nervozan od konstantne trke da krpi kraj s krajem i zaradi novac. Olakšica je došla u vidu zadatka od "Tajm" magazina, koji je rado prihvatio. Međutim, na dan polaska 20. jula 1994. godine, uprkos tri alarma koja je navio, zakasnio je na let za Mozambik, a nakon šest dana na zadatku, na sedištu aviona je ostavio nerazvijene fotografske filmove.

Shvativši šta se desilo, brzo se vratio na aerodrom, gde nije našao svoje filmove. U poseti jednom prijatelju sledećeg jutra, pretio je da će se napušiti "bele lule" i otrovati gasom do smrti.

Poslednjeg dana svog života, 27. jula, Karter je izgledao donekle srećno. Po podne se pojavio kod udovice svog prijatelja Osterbruka, pričavši joj o svojim nevoljama.

Te večeri, oko 9 časova, odvezao se u svom kamionetu do mesta gde se kao dečak igrao. Stavio je slušalice i pustio muziku, nakon čega je sproveo baštensko crevo od auspuha do vozačke kabine i čekao.

"Stvarno, stvarno mi je žao. Bol života nadmašuje sreću, do te mere da sreća više ne postoji... depresivan sam, bez telefona... bez novca za kiriju... novca za alimentaciju... novca za dugove... novca!!! Progone me živopisna sećanja ubistava i gneva i bola... izgladnele dece, ludih razbojnika, često policije, dželata. Otišao sam da se pridružim Kenu, ukoliko imam toliko sreće", napisao je Karter u svom oproštajnom pismu.