Vladala je scenom: "Igraću dok ne padnem mrtva"

Preminula je na današnji dan, 3. decembra 1978. godine, i gotovo da je ispunila svoje obećanje: poslednju predstavu, izvela je mesec dana pre smrti, uoči svog osamdeset drugog rođendana. Bila je to upravo Nušićeva “Gospođa ministarka”.

Uz Žanku Stokić, za koju je i pisao ovaj komad, Ljubinka Bobić slovi za najpoznatiju Živku Ministarku na našoj sceni. Zanimljivo je da je, pored nje, bila i u ansamblu premijerne predstave, i to u ulozi sina Rake.

Rođena je u Kruševcu 2. januara 1897. godine, a za prvi susret sa teatrom “kriv” je, takođe, naš veliki komediograf. Dok je njena porodice boravila u Skoplju (u izbeglištvu tokom Prvog svetskog rata) buduća glumica zastala je pred pozorištem, gledajući plakate. Prišao joj je upravnik Nušić i pozvao da uđe. I ušla je - kao statista.

Srešće se ponovo, koju godinu kasnije, opet pred nacionalnim teatrom (ovog puta u Beogradu), kada će je upitati zašto ne igra. Taj usputni komentar ohrabriće je da sa pozajmljenim šeširom i pelcom požuri u “audijenciju” kod direktora Drame Milana Predića, i već posle deset minuta razgovora dobije angažman! Deceniju kasnije suvereno će zavladati ovom scenom kao rasna komičarka. Velibor Gligorić je primetio da je “tip Bobićeve tip napuštenog deteta, odraslog samostalno pod žarkim suncem”, dok je Stanislav Vinaver ocenio da je “svaki njen pokret, usklik, šapat, osvrt, mig, ćutanje - život uloge”.

Uporedo s usponom glumačke karijere, ova po svemu netipična umetnica, počela je da piše. Njen prvenac bila je komedija “Naši maniri”, usledili su i drugi komadi, ipak, najveći uspeh postigla je “Porodica Blo”. Za vreme okupacije pojavila se na pozornici samo jednom: na premijeri Molijerovog “Tartifa” u ulozi Darine 1942. godine. Igrala je na molbu uprave, ali će do kraja rata odbijati da se popne na scanu. Imala je i odvažnosti da nemačkom oficiru (na pitanje zašto ne igra) odgovori: “Gospodine, ja sam komičarka, i ne mogu da se smejem dok je moja zemlja pod okupacijom!”

Period posle rata ocenjen je kao njeno “veličanstveno glumačko finale”. Osvajala je publiku ne samo kao Živka Ministarka, već i kao Sarka u “Ožalošćenoj porodici”, Mica u “Vlasti”, Fema u “Pokondirenoj tikvi”, Kata u “Koštani”, Stana u “Stanoju Glavašu”... Govorila je da u pozorište ne ulazi kao u hram već kao u sopstvenu kuću. U toj kući, nacionalnom teatru, provela je ceo glumački vek s jednim izuzetkom - 1958. godine, u Ateljeu 212, pojavila se u komadu “Ljubavna zavist čerez jedne cipele”.

Kažu da je njena svakodnevna trasa bila - pozorište, “Mažestik”, kuća. Imala je bogat ljubavni život, ali se nikad nije udavala. Jer, kako je umela da kaže, “pozorište je skup hobi koji traži celog čoveka”...