"Da sam kao mlad bio hrabriji, možda bih još bio u Zagrebu"

Predrag Miki Manojlović vrlo je važno glumačko ime za generacije odrasle na "ovim prostorima". Ali gotovo komično zvuči ova uobičajena kvalifikacija - poštapalica pod navodnicima, pogotovo ako je povezujete s habitusom velikog evropskoga glumca kao što je Miki Manojlović. Pretesno za početak razgovora.

Čini nam se banalnim suočiti ga, na prvu, s fascinacijom generacija koje su stasale u Jugoslaviji, a koje vlastitim, kultnim, formativnim mestom drže televizijske serije i filmove u kojima je Manojlović igrao. U "Otpisanima" - Paja Bakšiš, u Karanovićevim "Grlom u jagode" - Miki Rubiroza. Ili Grlićev klasik "Samo jednom se ljubi"! Pa Kusturičin klasik "Otac na službenom putu". Svako od nas ima svoga favorita, ali nije ovo kviz niti spomenar…

Čim smo se, dakle, s Manojlovićem - vrlo ležernim, ali umornim od probe Šespirovog "Kralja Lira", koga u zagrebačkom HNK priprema u režiji Januša Kice, sreli u glumačkoj, pozorišnoj sobici - razbistrilo nam se da pred sobom imamo sagovornika koji nije sklon "brzopoteznoj" novinarskoj formi. Na sreću, opušten i prijatan sagovornik. Na nesreću forme i ovoga medija, sugovornik koji razmišlja o svakom pitanju i zaista sa vama razgovara - može o svemu, ali ne može svakako! Počinjemo zato Zagrebom. Sedimo, uostalom, u pozorištu na jednom od važnih gradskih trgova.

Kako vam diše ovaj grad, pitamo. Koliko ste često ovde?

"Jednom prilikom sam napisao crticu, baš takvu nekakvu formu, koja se zove 'Zagreb'. Počinjala je 'prizorom' mog skoka u more, za koji sam želeo da bude fantastičan. Ali čim sam izronio, shvatio sam da je taj skok bio grozan. Taj je skok u more davne 1966. odredio delomično, ali svakako odredio, moju vezu sa Zagrebom. I sad, da preskočim sve što sam u toj crtici napisao do kraja - gde sam rekao da bih puno toga u životu drugačije učinio, ali da svoj očajni skok u more nikad ne bih popravio. Ostavio bih ga takvim. Zašto?

Zato što se između tog skoka u more, za koji sam želeo da bude fantastičan, i ovog trenutka, dogodilo toliko puno stvari. Puno sam vremena u Zagrebu proveo i radio, da sam u toj crtici o ovom gradu napisao, konačno: da mi je mladost bila hrabrija - kao što nije - možda bih još bio u Zagrebu… I ovo je veoma intimno što sam vam rekao, da znate", kaže Miki Manojlović, na šta se prisjećamo jednog njegovog medijskog odgovora na jednostavno pitanje: Šta vam u životu nedostaje najviše?

"More! Uvek mi fali miris borovine", odgovorio je Miki tad.

Postavljamo mu isto pitanje, a on uz smeh odgovara, kritično: "Pa da. Ne bih ponavljao. Uvek more." Šteta, novinski tekst ne može sugerisati intonaciju, pažljiv i razložan tip odgovora našeg sagovornika. Pa okrećemo na čvršći teren: njegov boravak s povodom, rad na "Liru", čija je premijera 23. februara.

Da li mu je to izazov?

"Imao sam sličnih izazova u životu, nije prvi put. Ali izazov je ta potraga za Lirom u meni. Napravili bismo grešku ako bismo, uslovno rečeno, prepričavali koncept predstave. To nije dobro. Ali Šekspir uvek daje mogućnost traganja: stanje sveta je takvo kao da je Šekspir ovde, sa nama. A Lir, takozvani ludi kralj - koji nije baš tako lud - nosi transpoziciju gledanja sveta generalno i za mene je to ovde važno. I ta familijarna priča, to je ono što je zanimljivo. I bolno. Košta me ova predstava... Ne košta para, naravno (smeh), nego emocionalno, fizički...", govori Manojlović, koji je praktično i formalno odrastao u pozorištu, jer su mu roditelji bili glumci.

Ceo intervju sa Mikijem Manojlovićem možete pročitati na sajtu Express.hr.