Mihajlović: Teško je igrati u pozorišnoj Bundesligi

Mihajlović je nedavno dobio podršku na konkursu "Torino Film Laba" za razvoj scenarija za kriminalističku seriju "Klan" na čemu će raditi naredna tri meseca u Amsterdamu, Geteborgu i Lilu sa eminentnim evropskim scenaristima (Nikola Lusuardi, Vinsent Pojmiro, Stefano Sardo i Anita Vorham).

U međuvremenu u Beogradu je postavio vodvilj "Florentinski šešir" Ežena Labiša, koji se već 160 godina igra širom sveta i svuda predstavlja "veliki zalogaj", a Mihajlović je odlučio da ga uradi sa ansamblom Pozorišta "Boško Buha" i posveti svom profesoru Ljubomiru Muciju Draškiću, koji je vodvilj smatrao najtežim žanrom u kome "glumac nema kud nego da se bavi svojim zanatom".

"Ovo je trenutak kada čeznete da imate visoki bulevar, da imate visoku produkciju koja je u svim elementima urađena do kraja. Stalno pominjemo nemaštinu, a u stvari shvatite da smo spremni i sposobni da napravimo zahtevnu produkciju", rekao je Mihajlović u intervjuu Tanjugu uoči sutrašnje premijere predstave u UK "Vuk Stefanović Karadžić".

Pozorište "Boško Buha" već duže nema svoju scenu, Ali Mihajlović primećuje da to nekada izazove "inat da namerno uzmete nešto veće da biste se osećali ljudskije i pokažete da pozorište živi i da to nije samo zgrada".

Mihajlović kaže da Francuska krajem 19. veka, kada je nastao Labišov komad, liči na današnju Srbiju kada su u pitanju podele u društvu.

"Mi smo deo sveta. Taj milje, to tkanje našeg društva je slično tkanju francuskog društva. Nušić je čitao Labiša i nismo mi izolovani, postoje i kod nas te razlike i sukobi. Ovo je jedna vrsta 'Pozorišta u kući' samo napisano u 19. veku, taj odnos sela i grada je vrlo jasno i precizino opisan u ovom komadu", istakao je reditelj i dodao da su društveni odnosi ostali isti kroz vekove, samo se menjaju maske.

Potraga za šeširom u Labišovom vodvilju predstavlja, prema Mihajlovićevim rečima, poteru za utopijom.

"Taj šešir postaje simbol društvenog pomirenja i ta potera za šeširom je potera za utopijom, želja da imate društvo koje se slaže, u kome nema trvenja između klasa, između bogatih i suiromašnih, sela i grada, a to je nešto što postoji kod nas", rekao je on.

Mihajlović primećuje da je neverovatno da se oni na suprotnim stranama najbolje prepoznaju, pa se aristokrate najbolje slažu sa seljanima, a građani se nalaze između dve vatre.

"Ovaj komad je jedna odlična analiza, disekcija, prikaz ponašanja i manira ljudi koji dolaze iz određenih klasa i krugova i tu je Labiš nepogrešiv, on tačno zna šta treba da izgovori, uradi i kako će reagovati neko ko dolazi iz sela, ko dolazi iz grada i tu mi neverovatno ličimo - naši odnosi koje imamo ovde, ko šta donosi, kako selo ne voli grad i obrnuto i ta vrsta neke međusobne konkurencije se kroz vekove nije uopšte promenila", objasnio je reditelj.

Nakon postavljanja Šekspirovog "Magbeta" letos u Berlinu, Mihajlović se naredne godine opet vraća u nemačku prestonicu najverovatnije sa Šilerovim "Razbojnicima".

"Nemačka je pozorišni centar Evrope, a možda i sveta. Još uvek se tamo rade najveće produkcije, jeste malo kao na traci, tamo stvarno izlaze premijere non-stop, posebno u Berlinu, gde ja radim", kaže on.

U pitanju je, kako primećuje, velika posvećenost teatru.

"Publika tamo obožava pozorište i oni svojim ogromnim interesovanjem podižu produkciju. Ne možete mesecima da nađete karte ni za šta i čim počnete nešto da radite, postoji obaveza da to bude visokog kvaliteta", rekao je Mihajlović.

"Sve što radite kao da radite, da se izrazim fudbalskim rečnikom, u Bundesligi i to što ja 'igram' u toj pozorišnoj Bundesligi četiri godine doživljavam jako teško. Teško je izdržati sve to što je izazov nemačkog teatra", dodaje srpski reditelj.

Posvećen klasičnim komadima, Mihajlović je primetio da Nemačka sa posebnom pažnjom i pijetetom prati kada se neko poduhvati Getea, Šilera, pa makar to bila i njegova postavka "Magbeta" na osnovu Šilerovog prevoda.

"Već taj Šilerov prevod je bio veliki izazov - ostati veran govoru, ne promeniti ništa. Publika vam tamo dođe i drži knjigu u ruci i proveravaju da li ste možda, na primer, promenili neku reč u Geteovom 'Faustu'", rekao je.

Mihajlović ističe da je najveći izazov pronaći nov način čitanja klasika, da je to zapravo cela igra koja se zove režija.

"Komad počinjemo kada ga otključamo i shvatimo kako ga vidimo danas. Neke pisce možete vrlo lako da otključate, svaku Šekspirovu dramu možete vrlo lako da prebacite danas i nađete sve moguće vrste analogije, a sa nekim piscima je teže jer su bili u istorijskim ćorsokacima pa ne možete da napravite nikakvu paralelu", objasnio je on i dodao da kada je u pitanju Šilerova melodrama "Razbojnici" još nije "otključao sve brave".

U poslednjih godinu i po dana Mihajlović je režirao šest predstava pa će se u narednom periodu okrenuti radu na scenariju za kriminalističku seriju "Klan".

"Prelazim iz medija u medij zato što mislim da je to sve jedna vrsta umetnosti. Volim da idem dalje, da svoje mišiće oprobam i u nekom drugom žanru, da ne ostanem samo u jednoj vrsti režije, jer reditelj treba da teži inovaciji", pojasnio je.

Mihajlović je otkrio da je "Klan" kriminalistička drama čija radnja povezuje Srbiju i Hrvatsku.

"Sve je odavno rastureno, osim kriminalnog miljea. To tkanje se nikad nije rasparalo, a sve drugo jeste - i država i administracija. Sve se to uspešno rasturilo, ali ta jedna opruga koja spaja te dve zemlje jeste kriminal i ja sam to želeo da istražim kroz seriju", rekao je Mihalović.