Slobodan Beštić: Još uvek sam gladan glume

"Ovo je jedna od najznačajnijih nagrada koje sam u životu dobio, zato što je konkurencija bila vrlo ozbiljna i zato što podrazumeva rad svih glumaca u Beogradu u prethodnoj sezoni", rekao je Beštić Tanjugu, dodajući da, kada čovek dobije nagradu, oseća da ono što je napravio ima efekta i smisla.

Beštić kaže da je do polovine svoje karijere imao drugačiji odnos prema nagradama. "Svaki put sam bio uzbuđen da li ću ja da dobijem ili ne, pa sam bio razočaran ako ne dobijem ili presrećan ako dobijem. Sada imam 51 godinu i voleo bih da mogu kao Tomas Bernhard da kažem da neću više da primam nagrade, ali ne mogu, stalo mi je do nagrada, još uvek sam glumački gladan", rekao je on.

On je podsetio da je tema predstave "Moje nagrade" (autorski projekat Beštića i Maje Pelević) odnos pisca prema nagradama, koji je veoma ciničan, a komad se završava rečenicom: "Jedino rešenje je ne primati više nikakve nagrade". Beštić kaže da mu je od nagrada mnogo značajnije to što je po povratku iz Nemačke "ušao u repertoar na jedan divan način".

"Imam uloge, u ovom pozorištu i van njega, koje su me ispunile umetnički. Poslednja premijera koju smo imali - 'Rodoljupci', rad je koji dugo nisam imao", naglasio je glumac.

On je dodao da voli da radi sa pametnim ljudima, profesionalcima, ljudima punim umetničkog naboja, samodiscipline i skromnosti. Beštić je kazao da je, uprkos nezadovoljstvu zbog lošeg stanja u kulturi, u pozorištu zadržan profesionalni nivo, koji je "apsolutno na evropskom nivou".

"Ne mogu da se načudim ovoj državi da ne koristi blago koje imamo. Naše gostovanje u Londonu, u Glob teatru, imalo je izuzetan efekat kod kritike i kolega u Engleskoj, izrečeno je da je naš teatar jedan od vrhunskih. Jedan kolega mi je čak rekao: Pokazali ste nam kako se glumi Šekspir. Mogli bismo na festivalima po svetu da širimo ideju srpske kulture i kvalitet koji nosimo sa sobom. Talenat je ono što imamo i on nije iskorišćen", smatra Beštić.

Sebe sada definiše kao pozorišnog glumca i voleo bi da ostane u ansamblu koji radi angažovani teatar, koji radi posvećeno, okružen ljudima koji su spremni da prevazilaze svoje granice. Beštić je naglasio da je bitno "prevazilaženje sopstvenih glumačkih ograničenja, svoje sujete i egoizma da bi se kolektivnim radom napravila predstava koja nekome nešto znači".