Dušan Kovačević: Klevetanje je naša folklorna igra

Akademik i dramski pisac Dušan Kovačević o Ljubiši Jovanoviću, ideološkim optužbama i odbranama velikana srpskog glumišta.

Izvor: Novosti Piše: Vukica Strugar Šabac
Podeli

Poznati glumac Branislav Lečić bio je ministar kulture u vreme kada je doneta odluka o skidanju imena Ljubiše Jovanovića sa Šabačkog pozorišta. Upozoravao je i tada da o ovakvim odlukama mora dobro da se razmisli, da su one u nadležnosti lokalne vlasti, ističući da je „katastrofa nakon toliko godina negirati nečije zasluge“. Danas kaže: Ovim je napravljen uvod u ono što smatram da je dužnost da se uradi za punu moralnu satisfakciju Ljubiši Jovanoviću. Sad očekujem ne samo formalno nego i stvarno vraćanje svega što mu je pripadalo - pozorište, festival i nagrada sa njegovim imenom.

Ideološka priča vezana za ime Ljubiše Jovanovića traje nekoliko decenija u Šapcu, tačnije od kraja Drugog svetskog rata. I pričala se u poverenju, šapatom. A javno se govori o tragičnim događajima streljanja mačvanskih mladića, optuženih da su im familije sarađivale sa četnicima, tek od početka osamdesetih godina prošlog veka - kaže u razgovoru za „Novosti“ dramski pisac, Šapčanin Duško Kovačević.

Ovim rečima naš akademik se uključuje u raspravu o temi koja je u žiži kulturne javnosti: da li je davanje imena Ljubiše Jovanovića Velikoj sceni Šabačkog pozorišta „rehabilitacija“ oklevetanog glumca, zbog koje više od decenije Jovanovićevo ime ne nosi tamošnji teatar, festival i nagrada.

Šta vi o toj priči znate?

- Slušao sam ljude koji su osuđivali Ljubišu Jovanovića i ljude koji su ga branili, govoreći da on nije kriv kao pripadnik partizanskog odreda i da su sve optužbe posledica ideološke netrpeljivosti i naših čuvenih zlih jezika. Podsetimo se samo događaja vezanih za Boru Stankovića, optuživanog da je sarađivao sa neprijateljem za vreme Prvog svetskog rata i da je bilo čak predloga da bude streljan posle njega. Zatim Žanke Stokić i još stotine drugih, oklevetanih da su učinili delo izdaje. Pojedini su bez suđenja i streljani. Sve ovo govori o našim političkim sukobima i podeljenosti. Da li je tako „presuđeno“ i Ljubiši?

- Ljubiša Jovanović je ideološki osuđen i ideološki odbranjen. I to nije dobro. Red bi bio da se jednom nedvosmisleno kaže šta je istina u vezi sa tim teškim optužbama. Ideološka osuda, pa i ideološka rehabilitacija su, zapravo, trajna mrlja na imenu čuvenog glumca.

Ali za osudu, koliko znamo, nikakvih dokaza nema, pa ni svedoka?

- Samo sam slušao ljude koji su ga napadali i branili. Nemam nikakvih materijalnih dokaza da se to zaista desilo za šta ga osuđuju, izuzev priča ne samo o Ljubiši nego i o drugima iz Šapca i okolnih mesta. A slušao sam da je to učinila jedinica u kojoj je Ljubiša bio. To mora da se utvrdi na osnovu istorijskih dokumenata, postoji, valjda, neka arhivska građa o tome.

- Ljudski je grešiti, a ljudski je i priznati grešku. Ali iskreno je priznati, znači vratiti Ljubišino ime pozorištu, festivalu i nagradi. Ponašanje UO Šabačkog pozorišta pokazuje da je tačan naziv koji se koristi u narodu, a to je „šabačka čivija“. Jer ovo je još jedna „šabačka čivija“. Najmanje što je trebalo da stave u tu odluku je „izvinjavamo se“. Izvinjavamo se kulturnoj javnosti i izvinjavamo se velikom umetniku. Zašto je bilo potrebno da „Večernje novosti“ godinama vode tu borbu, zašto je bilo potrebno iritirati celokupnu pozorišnu javnost Srbije? Zašto je bilo potrebno da se oglasi predsednik Republike? I šta su to oni hteli sa činom skidanja imena Ljubiše Jovanovića? To su pitanja na koja će jedanput morati da daju odgovore - kaže Radoslav Pavlović, dramski pisac i savetnik predsednika Republike.

Valjda bi do sada već neko izašao u javnost sa njom?

- Sve se mora raščistiti. Osuditi nekog bez dokaza i dokumenata je greh. A onda poništiti tako što se rehabilituje i kaže da nije tačno. Ne može se ljaga obrisati bez pravog i ozbiljnog suda ljudi koji će sve istražiti i reći da je laž.

Ipak, zar ne treba da dokazuju oni koji veruju u njegovu krivicu, a ne oni ubeđeni u njegovu nevinost

- Apsolutno, niko ne može da se osudi i optuži na osnovu glasina i „rekla-kazala“. To je nedopustivo u normalnom svetu i toliko puta nas je u istoriji koštalo života. Mislim da je cela priča pokrenuta davno i da se vodi još od kraja rata. Ona se prelomila na Ljubiši Jovanoviću, jer je bio poznat i rasla je s njegovom slavom. Simbolično, na imenu i prezimenu. Što je on postajao poznatiji, dobijala je veće razmere. Da je bio običan šabački seljak, ne bi je ni bilo. Treba jednom zauvek reći to je laž, i to se nije desilo. Neka dokažu oni koji tvrde suprotno. Jer, sve to zajedno ostavilo je gorak ukus velike nepravde. Ali, recite mi i jednog čoveka koji nije oklevetan i optužen? Da krenemo od ljudi koji su bili bitni u kulturi.

Na koje ljude mislite?

- Među velikim i poslednjim je, recimo, Ivo Andrić koji je molio direktno Đilasa da mu se skloni veliki pano na Kalemegdanu, na kojem se rukuje sa Hitlerom pre rata i pre svih zločina koji su kasnije počinjeni. Jer rukovao se kao diplomata sa šefom jedne države, što je po protokolu obavezan red. I Đilas mu je izašao u susret. Ili da se vratimo 170 godina unazad, kada je Sterija na neljudski način isteran iz Beograda da umre u Vršcu. Zato je pisac i zabranio da se njegovi „Rodoljupci“ igraju 50 godina posle smrti, da ne bi naneo probleme porodici. Ta folklorna igra klevetanja ljudi koji jesu nešto učinili u kulturi, neka je vrsta tradicionalne zabave.

Kakav je vaš lični odnos i mišljenje o Ljubiši Jovanoviću?

- Nisam ga upoznao, čak ni gledao na sceni. Slušao sam sve najlepše od onih koji su ga poznavali, da je bio sjajan glumac i, privatno, dobar čovek. Ali kada se jedna neistina zakotrlja dobija oblik lavine, ako se ne zaustavi.

Svih ovih godina ona se kotrlja samo u Šapcu?

- Radi se o apsurdu da je priča o njegovoj krivici motivisana ideološki, za mene i većinu ljudi iz nepoznatih razloga. Bez ijednog materijalnog dokaza.

Jasno je da je veliki glumac ideološki osuđen, zašto mislite da je sada ideološki i odbranjen?

- Čim je to urađeno na bilo koju pripomoć vlasti, jeste ideološki. Čim je tako moralo, cela priča je poprimila političke razmere i liči na obračun levih sa desnim, partizana i četnika. Najviše mi je žao što je u tom sporenju i raspravljanju zauvek ostala mrlja na imenu jednog dobrog glumca... Svako od nas je, na neki način, to već imao u životu. U manjem ili većem obimu, doživeo je optužbe i neprijatnosti. Čovek iako nije kriv, brani se dok je živ. Posle to prelazi u neku drugu dimenziju i dobija druga značenja. Istorija je prepuna takvih događaja i ljudi. Skoro da nema značajnijeg umetnika koji nije prošao kroz neku vrstu torture. Zar Nušić nije zbog one bezazlene pesmice dobio dve godine robije? Zar nesrećni Branko Ćopić nije bežao preko mosta, plašeći se da će ga čovek koji ga prati ubiti? To je i bio njegov kraj... Hoćemo li da pričamo o Pekiću i njegovom robijanju u mladosti ili o Dragoslavu Mihailoviću i Golom otoku? Ili Danilu Kišu, kako je umro u gorčini i svađi, dokazujući da je dobar pisac?

Mislili smo, ipak, da su ta vremena iza nas. Ljubiša je žrtva novog doba i demokratskih promena?

- Vremena su različita, menjaju se politički sistemi i ideologije, ali narav nam, nažalost, ostaje ista. Zato sam rešio da neke nepravde bar malo ispravim. Uradio sam, povodom 150 godina od rođenja, predstavu o Nušiću na sceni Zvezdara teatra. Uskoro će se na istom mestu pojaviti predstava Milovana Vitezovića o životu Sterije, potom će biti i jedna predstava o Domanoviću. U mom poslu čovek može to da učini. Na takvim imenima počivaju i država i narod.

Šabačko pozorište je u nedelju 14. decembra, na sastanku Upravnog odbora i uz saglasnost gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića donelo odluku da Veliku scenu nazove imenom Ljubiše Jovanovića. U odluci UO navodi se da „Šabačko pozorište zaslužuje da njegova Velika scena ponese ime i sačuva uspomenu na izuzetnog glumca Ljubišu Jovanovića, koji se rodio u Šapcu, a svoj radni i umetnički vek proveo u Zagrebu i Beogradu.“ Svečano promovisanje Velike scene u Scenu „Ljubiša Jovanović“ dogodiće se u januaru, na premijeri predstave „Kainov ožiljak“, rađene po romanu Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića.

.

Pozorište

JDP još ne može da planira nove premijere

JDP završava 2014. godinu sa dobrim rezultatima projekta "Pali anđeo istorije", povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata, razvijenom međunarodnom saradnjom, tri premijere na velikoj sceni, više od 100.000 gledalaca, mnogim nagradama na festivalima, istakla je danas direktorka Tamara Vučković.

Pozorište četvrtak 25.12. 17:18 Komentara: 6
strana 1 od 17 idi na stranu