Nikita Milivojević: Opasno je biti deo sistema

U godini kada se obeležavanje 450 godina od rođenja Šekspira, Srbija dobija svoj prvi Šekspirov festival. Vi ste jedan od inicijatora ideje. Odakle ta ideja i zašto mislite da je Srbiji potreban ovakav festival?

Ideja je posledica niza srećnih okolnosti. Mislim da je sve počelo od uzbudljivog i neverovatnog prostora Vile Stanković u Čortanovcima, na Dunavu, gde se dešava festival. Ja sam rođen u Inđiji, a nisam znao da to postoji. Bilo je skrajnuto sa očiju javnosti. Ona deluje kao srednjovekovni zamak s božanstvenim pogledom na Dunav.

Ako ste reditelj, poželite da tu nešto režirate, i tako je sve počelo. Odmah sam radio Šekspira, valjda je to bila prva asocijacija na prostor, radio sam „Nenagrađeni ljubavni trud“. Posle toga smo mi gostovali u Glob teatru u Londonu, sa predstavom „Henri VI“ Narodnog pozorišta, upoznao sam sjajne i divne ljude, a predstava je doživela uspeh. Ostao sam sa njima u kontaktu, a u privatnoj poseti izvršnom producentu Globa, Tomu Birdu, rekao sam tu ideju, a onda sam saznao da na svetu ima dosta Šekspirovih festivala i odveo sam ga u prostor. On je rekao da želi da radi nešto tu i da će oni podržati sve što treba. Tada smo krenuli da planiramo da oni dođu sa Globom i da oni otvore taj naš festival ako se bude desio. Srećno se desilo da to bude "Hamlet". Ako ništa ne znate o pozorištu, sigurno ste čuli za Šekspira i za Hamleta.

Za one koji ne znaju, Festival je sinoć počeo i otvorio ga je Glob teatar sa Hamletom...

Planiralo se godinu dana i to je divna koincidencija i divno je što su došli. Predstava je bila sjajna sinoć. Možda ljudi neće imati prilike da gledaju u Globu neku predstavu. Ali kada vidite kako oni to igraju, najpribližnije je onome kako je to izgledalo od pre 400 godina. Sačuvali su duh tog pozorišta. Ima nešto zdravo u odnosu koji oni naprave između publike i scene. Glob je mitsko mesto za nas koji se bavimo pozorištem. Kada odete tamo, osetite da ste na vrlo posebnom mestu. Meni je drago što je taj duh posebnog bio sinoć na Dunavu. A nije ni tako mala stvar da Glob teatar iz Londona dođe u Čortanovce.

Vrlo je uzbudljiva činjenica da je Glob teatar u Srbiji. Bio je u Narodnom pozorištu i sinoć u Čortanovcima. Kakvi su im utisci o Srbiji, Beogradu i Inđiji?

Od tog prvog susreta u Londonu pa do danas, ja imam najbolje moguće mišljenje o toj trupi. Nekoliko njih, pošto se smenjuju, i čitava trupa je na putovanju tri godine, je izrazilo želju da ako biraju destinacije gde će da idu, da to bude Srbija. Bilo mi je vrlo dragoceno to kao podatak. Sinoć smo otvarali scenu na vrlo simboličan način - lomili smo pogaču. Mislio sam da će im se to dopasti. Njihova skromnost me fascinira. Imate grupu od desetak ljudi koji sve sami rade. Sve sami rasklanjaju, mi smo imali ljude koji nisu imali oko čega da im pomognu. I to je duh tog pozorišta. U to vreme je desetak ljudi igralo 20-30 uloga. Ta neposrednost u kontaktu sa ljudima, publikom i nama je prijatna za videti.

Kako je publika reagovala na ovo što je najbliže izvornom Šekspiru?

Divne su bile reakcije, dosta smeha, publika je bila sjajna. U drugom delu predstave je bilo hladno, ali su svi izdržali do kraja. Pravi lep i veliki događaj, što mi je drago, jer tek počinjemo celu priču. Mislim da nam je jako korisna ova priča - širi vidike. Ako ste deo Šeksipirovih festivala, već ste visoko na internacionalnom nivou.

Da li je bilo teško organizovati ovakav festival? Vidim da imate nameru da on postane tradicionalan i da se održi i naredne godine, u vreme kada u Srbiji nema para i teško je opstati. Da li je bilo teško organizovati ovako nešto novo?

Svaki festival je teško organizovati, naročito internacionalni. U pravu ste, prvo se nema para, onda i gasimo festivale. Postoji opšta tendencija da ih smanjujemo. Ova ideja je naišla na podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu Vojvodine, potpredsednik vlade Slaviša Grujić je reditelj, potom u Inđiji smo naišli na ogromnu podršku koju je dao gradonačelnik Pera Filipović. I Ministarstvo kulture Srbije, ali simbolično, je podržalo ovu priču. Ni Glob ne bi postojao da nije bilo kraljice Elizabete, koja je volela pozorište. Mi imamo ideju i nameru da to nastavimo, mislimo da je dobra stvar. Međutim, da li će i koliko trajati, neizvesno je... Ja samo mogu da imam dobru volju i želju da donesem ideje za sledeći festival. Videćemo...

Nikita Milivojeviæ; Foto: Tanjug

U jednom intervjuu ste rekli da kada čujete političare da kažu da su sportisti i umetnici naši najbolji ambasadori u svetu, vi promenite kanal. Kako danas gledate na odnos politike prema kulturi?

Mislim da su to u najvećoj mogućoj meri fraze. Sumnjam da ozbiljno to misle ili po onome što rade ne bih rekao da to misle. Znam na koliko prepreka neprestano nailazim. Dok sam bio u Bitefu, bio sam zapanjen do koje mere postoji jedna indolentnost prema svemu onome što ljudi rade i pripremaju godinu-dve dana. Trom je mehanizam koji pokreće sve to. Nailazite na bezbroj prepreka i najlakše vam je da odustanete od svega. Šta vam drugo preostaje? Ja hoću pozitivnim primerom da pokažem da je nešto moguće uraditi u ovim okolnostima. Nevolja je što smo postavili stvari tako da smo u kulturi stavili ljude koji iz krajnje sebičnih, gotovo oportunističkih razloga tamo funkcionišu. Nije važno da li dolaze dobre ideje, već da li je naš, vaš, ovaj ili onaj. Podržacemo lošu ideju ako nam odgovara. Mislim da je najveći problem ogromna kriza kvalitetnih ljudi.

Kriza zato što nemaju prostora da rade, pa su otišli negde drugde, ili zato što nema više takvih kvalitetnih ljudi?

Sve to zajedno. Kada govorimo o pozorištu, ja te stvari jako dobro znam. Ne možete čoveka iz fudbala dovesti da radi pozorište. Kada sednem da pričam sa nekim o pozorištu, posle deset sekundi znam da li neko ima veze ili ne. Moramo biti na sličnom nivou da bismo pokrenuli stvari. Ti ljudi odlučuju i o ozbiljnim stvarima i u njihovim rukama je ozbiljan novac. To je problem - sa nadom da će biti bolje.

Po prirodi svog posla moram biti optimista. Ne bih se upustio u sve ovo da nisam optimista. Iza ovoga stoji Itakar centar, sa kojim pokušavam da organizujem novi model. I za sada imam podršku u tome.

Možda je i suština pozorišta i onoga što smo zaboravili da pozorište jeste, a to je priča o Turskoj i o nekoliko žena koje su se u jednom selu organizovale i napravile pozorište...

Upoznao sam neke simpatične bakice koje su u Mirsni na jugu Turske odlučile da naprave svoje pozorište. Prvi put su upoznale pozorište pre svega deset godina. One su fascinirane stvarima koje mi već znamo, ali njihova vera i energija deluje kao da prvi put čujete stvari koje ste zaboravili. One će biti naše gošće. Tom Bird, koji je Šekspira odveo na sve tačke planete sa Globom, i ove bakice koje su se borile da dobiju vizu, da izađu iz svoje zemlje – njih hoću da upoznam. I jedni i drugi igraju „Hamleta“. Jedna mi je rekla rečenicu koju ću pamtiti. Prvi put kada je gledala pozorište nije mogla tri dana da spava, a onda je otkrila da čovek u životu može biti i neko drugi. Verovala je da je u životu uloga samo jedna – žena koja radi na polju i u kuhinji. Sada su otkrile da možeš biti Hamlet, da možeš staviti brkove. Ili dovedete predstavu iz Gruzije koja večeras igra „Kako vam drago“ da pozavidite reditelju na mašti. Iz Finske nam dolazi gošća koja igra „Kralja Lira“. Iz Grčke sam doveo trupu i fascinantno je kako se oni bore sa krizom i kako na sve strane niču nezavisne trupe.

Radili ste dosta u inostranstvu i kakva su vam iskustva, kada poredite ovo vreme krize, kakvo je pozorište u Grčkoj, a kakvo u Srbiji?

Imate utisak da oni ne daju nikome da im ukine potrebu da rade. Pre dva meseca sam gledao generalnu probu „Hamleta“ u jednom privatnom stanu. Ovi igraju „Romea i Juliju“ samo njih dvoje. Da nam neko ponudi u ovom studiju da igramo Čehova, našli bismo načina. Postoje mogućnosti. Morate da imate ideje i potrebu da to uradite.

Da li toga nedostaje pozorištima u Srbiji, da li je previše institucionalno i ukalupljeno?

Sistem je jako pogrešan, a mi ovo ponavljamo godinama. I mislim da već i čistačice znaju šta je pogrešno, ali sistem se ne menja. Verovao sam da, pošto to toliko košta, da će morati da se uruši samo od sebe, međutim, iako puno košta, i dalje traje. Nije mi jasno kako opstaje, ali znam da je pogrešno.

Iako kažete da ste optimista, da li imate neku vrstu pozitivnih očekivanja od aktuelnog ministra kulture?

Imao sam od svih, pa imam i od njega. Naročito po nekim sjajnim potezima koje je napravio sa Filharmonijom. ne možete da ih ne primetite.

Da li ste primetili nešto pozitivno za poslednjih godinu i po, koliko je ministar?

Primećujem da je urađeno nekoliko stvari po tom principu po kom se u Filharmoniji funkcionisalo. Ali uvek na početku, kao i ja, ovaj entuzijazam i energija je vidljiva i mnogo je agresivnija i imate više potrebe da pokažete, a kasnije nekako počne sistem da nas usisava. Plašim se za sve nas, opasno je postati deo sistema. Kada počnete da funkcionišete po pravilima igre koja vam sistem postavlja, u principu gubite slobodu i niste umetnik.

Ima jedna divna priča kada Džima Džarmuša pitaju zašto voli Njujork najviše na svetu. A on kaže - zato što tamo možete da radite šta želite – slobodan ste kao umetnik da radite šta hoćete. Beograd je ugušio potrebu da radite šta želite. Imate vrstu sektaškog mišljenja – ovo podržavam, ovo su naši ili vaši, ovo valja ili ne valja. Iz toga se porađa oportunizam - kako dobiti pare za ovo ili ono... Mislim da je tu problem, ali to je tema za jedan dug razgovor.

Šta još može da se vidi u Šekspir festivalu? Ima tu zanimljivih radionica. Gde mogu da se kupe karte?

Tu su različiti ljudi inspirisani Šekspirom. Naša gošća iz Njujorka Gija Forakis će napraviti radionicu na temu Šekspira, koje su popularne u svetu. Dobro je videti drugo iskustvo, a ona donosi neko novo iskustvo. Studenti Akademije umetnostu u Novom Sadu, moji studenti su na drugoj godini glume i režije i oni igraju svog Šekspira. Od velikih ansambala, nezavisnih trupa, pa do studenata koji tek počinju svoj pozorišni život. Oni nemaju predrasude prema Šekspiru i igraju ga duhovito. Predstava se zove „Muzej Šekspira“ i na početku predstave oni duhovito tvrde da je Šekspir bio Srbin, pa dalje razrađuju tu temu i imaju maštu mladih. Do 25. juna traje ceo festival, a sve informacije možete naći na sajtu www.sekspirfestival.org.