"Umetnik uvek mora da bude pobunjen"

Dramska umetnica Jelisaveta Seka Sablić prve dane leta provodi radno. Zatekli smo je u Tivtu, gde je ostvarila lik Rozalije u komediji „Filomena Marturano” Eduarda de Filipea, u režiji Jagoša Markovića, čija je premijera s velikim uspehom upravo izvedena u atrijumu letnjikovca Buća, u koprodukciji tivatskog Centra za kulturu i Gradskog pozorišta iz Podgorice, piše Poltika.

U predstavi „Filomena Marturano” igraju i Anita Mančić, Branimir Popović, Vlastimir Đuza Stojiljković, Simo Trebješanin, Andrea Mugoša, Momčilo Otašević, Božo Zuber, Marija Bergam i Emir Ćatović.

Rođena Beograđanka, Jelisaveta Seka Sablić je još kao gimnazijalka bila jedan od osnivača pozorišta „Dadov”. Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju završila je u klasi Mate Miloševića, a debitovala u predstavi „Pepeljuga” Aleksandra Popovića na sceni pozorišta „Boško Buha”. Članica Ateljea 212 postala je 1967. godine, u ovoj pozorišnoj kući ostvarila je izuzetne uloge u predstavama: „Kralj Ibi”, „Razvojni put Bore Šnajdera”, „Klaustrofobična komedija” i mnogim drugim. Uporedo s pozorišnom, gradila je i filmsku i televizijsku karijeru. Pamte se njene sjajno odigrane uloge u filmovima „Noćno dežurstvo sestre Grizelde”, „Noćno dežurstvo”, „Vrane”, „Davitelj protiv davitelja”, „Maratonci trče počasni krug”... Nagrađena je najprestižnijim umetničkim nagradama i priznanjima.

Predstava „Filomena Marturano” progovora o večnim temama: ljubavi i porodici. Koliko vam je prijao rad u mediteranskom ambijentu, budući da je ovo vaša prva saradnja s Kulturnim centrom Tivta?

Dobro poznajem Jagoša Markovića. Odlično se razumemo, brzo radimo. Jagoš je jedan od reditelja koji drže sve konce u svojim rukama. Ambijent je predivan, čaroban. I ta kula i kamerna scena, tako moderna i tako blizu. Jagoš je reditelj koji zna da iskoristi taj prostor i koji sve to kombinuje s dubinom teksta. „Filomena Marturano” je dobar, zanimljiv komad, skoro krimić, ljudski, prepun topline. Marković je u njemu pronašao dubinu, uključujući muziku koju je sam odabrao, a koja je potresna, bolna, božanstvena i prati druge slojeve koje taj tekst ima, a koji verovatno nisu dovoljno otkrivani i upotrebljavani u ranijim postavkama.

Ljubav je ključna reč za porodicu, uspeh, vaspitanje... Koliko se ovo uzvišeno osećanje danas potrošilo? Da li smo zaboravili da volimo?

Mislim da smo i dalje topli, srdačni mali ljudi. Da volimo svoju decu, svoje roditelje. Verovatno zahvaljujući vremenu koje se kod nas teško menja. Tako da to i nešto dobro donosi. Sigurna sam da nismo u patologiji koja zahvata visokocivilizovana i bogata društva.

Vašu karijeru obeležile su uglavnom komične uloge. Koliko se lik Rozalije, Filomenine služavke i prijateljice razlikuje od scenskih junakinja koje ste do sada ostvarili?

U tesnoj saradnji s Jagošem Markovićem, lik Rozalije, koji se nametao kao veoma duhovit i komičan, poprimio je dramsku priču lika. Lika u pozadini koji doprinosi mozaiku: dubljim emocijama cele predstave, socijali tog vremena, nepravdi i očaju, a ne samo mediteranskoj radosti. Dakle, „Filomena Marturano”, u jednoj rečenici, jeste priča o prostitutki koja je počela da se bavi tim poslom kao devojčica da bi prehranila porodicu.

Ulogu Marije Kalas u predstavi „Master klas” Terensa Meknelija izdvajate kao posebnu u dugoj i plodnoj karijeri. Čime vas je osvojila ova heroina? Da li, pored ostalog, i zato što ste kroz ovaj lik progovorili o sebi?

Da, progovorila sam o sebi, jer taj divni dokumentarni tekst nosi ljubav, sumnju, talenat, posvećenost, strašne poraze. Tako da ne samo ja, nego i svako u publici može da se nađe u toj priči. Ta diva planetarne umetničke lepote bila je najranjivija žena

Foto: Nenad Petroviæ (www.jdp.rs)

Svoju karijeru gradili ste postepeno, pod uticajem poznate ruske škole i literature. Kako gledate na nove pozorišne tendencije?

Ne primećujem nove pozorišne tendencije. Možda i ne pratim dovoljno, možda ih i nema kod nas. Od tendencija vidim mnogo foliranja, ispraznosti sakrivenih iza novih rukopisa. Dakle, veoma često gledam „carevo novo odelo”. To je veoma opasno jer se stvara generacija koja ne može i nema hrabrosti, a da ne potvrdi ono što se nudi i proglašava za vrednost. Umetnik uvek mora da bude pobunjen.

Da li ste uspeli da ispratite nedavni protest beogradskih kolega umetnika zbog „neodrživog stanja u kulturi i odnosa države prema umetnicima u svim oblastima”? Kako vam to izgleda iz tivatske perspektive?

Odmah, istog trenutka kada sam od Udruženja dramskih umetnika Srbije primila vest da će biti održan protest, poslala sam kratko pismo, da se svojim kolega pridružim na ovaj način, izdaleka. Mislila sam da će biti govornika, pa sam pomislila da će neko pročitati i moju poruku. Ne vidim da u tom mirnom protestu ima mnogo smisla. Znam da je sve otišlo bestraga, ali neka se svako bori u svom domenu. Bez obzira na to što je sve otišlo u ambis, i prosveta i zdravstvo. Zdravstvo je svakako važnije od pozorišta, i muzike, i baleta. Ali ne može se to odvajati, jer je sve to deo zdravlja društva.

Čovek mora svakodnevno da pravi selekciju, da daje prioritet onome što je u tom trenutku najvažnije. Kako biste vi rešili nagomilane probleme, konkretno u kulturi?

Treba da se sklone neznalice i demagozi. Na primer, traži se upravnik pozorišta. Svi imamo ideju da to treba da bude potvrđena ličnost iz struke, s imenom. Ali, niko neće. Pa neće kada im se nudi „ništa”! Nude im se zatečeni dugovi, vezane ruke i ništa pomoći. To je kao priča iz basne o lisici i rodi. Lisica poziva prijateljicu rodu u goste i služi joj supu u plitkom tanjiru, pa joj još kaže: Evo ti jedi. E, to je ta demagogija! I onda se pojavljuje čovek po partijskoj podeli koga to i ne zanima. Važno je da je u nekoj fotelji. I tako otaljavamo dalje. Dosadno mi je u ovim godinama da o tome razmišljam.

Beogradska pozorišta strahuju od jeseni, ali i od Zakona o budžetu, koji bi trebalo da zaživi početkom 2014. godine. Koliko se aktuelni pozorišni princip razlikuje od onoga koji je bio na snazi kada ste počinjali da se bavite glumom?

Ne znam ništa o tome šta je to Zakon o budžetu. Pozorište vapi za svojim zakonom već godinama. Koji je i kakav taj Zakon o budžetu? Da nemaš novca? Je li to Zakon o budžetu? A da zaživi Zakon razuma u teatru? E, na tome se ne radi. Šta podrazumeva taj zakon razuma? Da se izađe na tržište i da prestanemo da prosimo. Sigurna sam da bi svaka predstava mogla da zaradi novac za sve ljude koji učestvuju u njoj i za pozorište, naravno. Pozorište može da živi i zaradi za sebe ako društvo reši pitanje balasta koje nosi, odnosno kada se zakonom omogući da se rastereti viška ljudi. Naravno, muzika, balet, opera moraju biti podržani, negovani, a onda će i oni jednoga dana imati publiku koja će plaćati za kartu onoliko koliko mirno plaćaju za koncerte estradne muzike. Mi već odavno radimo male privatne predstave. Svaka predstava, i veća i manja, može da se pokrije finansijski, radom i angažmanom umetnika. I da zaradi. Sve suprotno je netačno! Ja mogu da zaradim i sebi i pozorištu, mogu i drugi. Na kraju krajeva, i Atelje 212 je bilo pozorište koje u početku nije imalo angažovane glumce, već ih je angažovalo po projektu. Taj princip ponovo mora da se zaživi u kulturi i teatru i onda će dunuti neki novi, zdraviji vetar.

Na ceni su bahatost, primitivizam, neodgovornost... Da li je prošlo vreme kada su se neobrazovani stideli, a obrazovani bili na ceni?

Ne znam. Ja sam sve suprotno od toga i isključivo s takvim ljudima i radim