Preminula glumica Ksenija Jovanović

Jovanovićeva, ćerka glumačkog para Irene i Branka Jovanovića, rođena je 6. juna 1928. u Sarajevu. Rano detinjstvo je provela kod majčinih roditelja u Skoplju i Beogradu gde joj je deda Milo Iličković bio general, lekar, načelnik u vojnoj bolnici.

Babuška - Klaudija Lukaševič po kojoj je ruskog porekla, veoma je uticala na njeno razumevanje prvih pojmova i odnos prema životu.

Završila je dva razreda osnovne škole u Sarajevu, potom se sa roditeljima odselila u Novi Sad gde je nastavila školu do 1939. da bi se potom, sa roditeljima preselila u Beograd gde je i maturirala u Četvrtoj ženskoj gimnaziji.

Najpre je studirala na Ekonomskom fakultetu godinu dana, a potom na Visokoj filmskoj školi koju je vodio Vjekoslav Afrić. Po završetku, postaje član filmskog pozorišta pri "Avala filmu" koje su vodili Jovan Kulundžić i Aleksandar Ognjanović. Prvu filmsku ulogu ostvarila je 1949. u filmu "Barba Žvane".

Snimila je film "Priča o fabrici" (prvo rediteljsko ostvarenje Vladimira Pogačića). Zatim je, u Beogradskom dramskom pozorištu zaigrala u alternaciji sa Olgom Ivanović u predstavi "Inspektor je došao".

Angažman u tom pozorištu je dobila 1951, da bi posle deset godina prešla u Narodno pozorište u Beogradu i tu ostala do danas, iako je u penziju otišla 1989. godine.

Gostovala je u JDP-u, Zvezdara teatru, Ateljeu 212, u više projekata u Teatru poezije. Od 1953. do 2004. snimila je 210 radijskih uloga zahvaljujući, između ostalih kvaliteta, i boji glasa.

Radila je sa mnogim rediteljima, među kojima su Jovan Bata Putnik, Predrag Dinulović, Hugo Klajn, Bojan Stupica, a najviše sa Arsom Jovanovićem i Vidom Ognjenović.

Prema sopstvenom svedočenju, svoj umetnički vek provela je, u izvesnom smislu, kao "vuk samotnjak".

To je bio njen imperativ, njen izbor, znala je da se to plaća i nije žalila zbog toga. Ksenija Jovanović je ostvarila veliki broj uloga u klasičnom i savremenom repretoaru, od kojih se mogu izdvojiti: Erzilija (Odenuti nage, L. Pirandela), Elizabeta (Lov na veštice, A. Milera), Kraljica Natalija (Konak M. Crnjanskog), Barunica Kasteli (Gospoda Glembajevi M. Krleže), Konstanca (Dugi život kralja Osvalda V. Lukića), Jokasta (Edip Sofokle), Bernarda (Dom Bernarde Albe F.G.Lorke), Žena A (Tri visoke žene Edvarda Olbija), Hekuba ( Trojanke Euripida), Piščeva majka (Mamac D. Albaharija), Starija dama (Sudija V. Moberga), Majka bega Pintorovića (Hasanaginica Lj. Simovića)...

Dobila je mnogobrojne nagrade, među kojima i najviše priznanje Narodnog pozorišta - Plaketu Narodnog pozorišta, nagradu "Raša Plaović" za Ženu A u "Tri visoke žene" (Edvarda Olbija), Godišnju nagradu Narodnog pozorišta u Beogradu i Godišnju nagradu JDP, dve Sterijine nagrade, Orden Svetog Save drugog reda, Orden rada sa zlatnim vencem, Plaketu sa likom Dobrice Milutinovića, Dobričin prsten - nagradu za životno delo 2007, posle šest decenija uspešno ostvarivanih uloga.

Umrla je u Beogradu, a vreme i mesto sahrane biće naknadno saopšteni.

"Gospođa sa velikim g"

Pozorošni svet sa tugom je primio vest o smrti prvakinje Narodnog pozorišta.

"Ksenija Jovanović je naša poslednja velika tragetkinja", izjavio je Tanjugu teatrolog Jovan Ćirilov. "Bila je veliki intelektualac među glumcima. Sve je radila sa izrazitim razumom, ali i sa velikom emocijom", istakao je on. Za Ćirilova je ovo "tužan rastanak sa jednom velikom umetničkom ličnošću".

Rediteljka Tanja Mandić Rigonat izjavila je da je imala privilegiju, čast i sreću da radi sa njom, 2006. godine predstavu "Sudija" koja je odigrana 50 puta u Narodnom pozorištu.

"Imala sam divne trenutke u procesu rada na probama i posle, družeći se u ženskoj garderobi", dodala je rediteljka.

Ksenija Jovanović spada u velikane koji "svojim umetničkim bićem, iskustvom, lepotom duše, odnosom prema pozorištu spajaju epohe - onu bivšu, kada je pozorište zaista bilo svetinja za mnoge i ovu današnju kada ono više nije toliko bitno, ali u njemu i dalje postoje ljudi kojima je umetnost više od života", istakla je Mandić Rigonat.

"Svojim načinom rada, odnosom prema kolegama uspostavila je umetničku vertikalu koja nas iz svakodnevnog života prevodi u više sfere u kojima je pozorište i posebno i dragoceno", rekla je ona. "Umela je da na suptilan i precizan način pomogne kolegama da daju najviše od sebe. Bila je redak čovek, obrazovana, pametna, posvećena i privržena pozorišnoj sceni, a njena radost igre bila je iskrena, jaka, nepomućena sujetom".

Za glumicu Dobrilu Stojnić Ksenija Jovanović je bila "gospođa sa velikim slovom ''g'', prava dama".
Stojnićeva je priznala da je se plašila kada je kao mlada tek došla u Narodno pozorište, ali se prisetila šaljivih trenutaka kada su prvi put igrale zajedno i to maskirane u veštice u predstavi "Ðavolji pečat".

"Onda sam shvatila da u njoj čuči jedno malo dete, radovala se svemu", rekla je Stojnićeva. "Tokom karijere igrale smo više predstava zajedno, poslednji put pre možda samo dva meseca, tako da sam sada zatečena ovom tužnom vešću".

Glumac Aleksandar Srećković izjavio je Tanjugu da je sa Ksenijom Jovanović bio i partner i prijatelj i da će zauvek pamtiti njen stav prema pozorištu kao svetom mestu u kojem je ona živela, a ne samo radila.

"Ona mi je igrala majku, a i bila je prema meni, kada sam došao u Narodno pozorošte, kao majka, ali pre svega je bila velika gospođa srpskog pozorišta", istakao je on dodajući da je "ta gospodstvenost nije lišavala spremnosti da igra i likove koje to nije odlikovalo i to da ih odigra sa puno glumačkog softa".

Podsetivši da su nedavno poslednji put igrali "Hasanaginicu", koja je bila na repertoaru čitavih 11 godina, Srećković je napomenuo da je Jovanovićeva već neko vreme bila bolesna, ali se na sceni fenomenalno držala.

"Sećam se kako je do scene teško dolazila, ali je onda na sceni punim glasom, punom energijom i snagom igrala", rekao je on. "Odlikovali su je vrhunsko poštovanje pozorišta i glumačkog posla, vrhunski profesionalizam".