Svi Kafkini procesi: od veridbe do izraelskog suda

Proces, kao i sve ostale radove Franca Kafke, moguće je čitati na razne načine. Može se čitati kao satiričan prikaz birokratskog sistema, metaforična klinička slika osobe koje pati od fatalne bolesti, potraga za bogom, analiza ličnosti viđena očima psihoanalitičara, autobiografska refleksija autorovog straha od autoritarnog oca, traganje za autentičnim sopstvom…

Ova knjiga svojim sadržajem i dan danas otvara sve više pitanja, a ne nudi nijedan konačni odgovor. Ono što je jedino izvesno jeste da svojim sadržajem fascinira svakoga ko se sa njom susretne. Osim same knjige, zanimljiva je priča i o njenom nastanku, kao i sudbina rukopisa nakon smrti autora.

Kafkina kreativnost je dolazila u naletima i obično je bila posledica nekog emocionalnog poremećaja u njegovom životu. Svoju revolucionarnu priču Presuda kao i Preobražaj piše nakon što se upoznao i verio sa Felice Bauer. Čak je i proslavu veridbe, koju je porodica Bauer organizovala u Berlinu, doživeo sasvim u svom duhu. „Ruke i noge su mi bile vezane kao nekom zločincu“, napisao je u svom dnevniku o ovoj proslavi. „Da su me ostavili u ćošku okovanog pravim lancima sa policajcima da me čuvaju i pustili me da tako gledam, ne bi bilo gore.“

Međutim, tek će povodom raskida veridbe Kafki biti priređen pravi, kako ga je nazvao u svom dnevniku, „tribunal“. Kada je Greta Blok, kojom je Kafka u najmanju ruku bio opčinjen, poverila svojoj prijateljici Felici kako joj se čini da njen verenik gubi emotivno interesovanje, ovome je priređeno svojevrsno suđenje u sobi jednog berlinskog hotela. Kafka ovo opisuje kao „poziv na sud“, a njegovi opisi događaja su bili puni pravnih termina. Prisutni su bili Felice, njena sestra Erna i Greta. Kao advokat odbrane bio je Kafkin prijatelj Ernst Vajs koji je od početka bio protiv veridbe. Optuženom nije dozvoljeno da progovori iveridba je raskinuta.

Upravo tada, kao neku vrstu psihoterapije, Kafka počinje da piše roman Proces. Rad na ovom romanu odvijao se veoma intenzivno uprkos Prvom svetskom ratu koji je doneo mnogo posla za Kafku koji je bio zaposlen u osiguravajućem preduzeću. Prvo je napisao uvodno i završno poglavlje, a onda je radio na delovima koje je, čini se nasumično, pisao u nekoliko različitih beležnica. Njegov najbolji prijatelj, Maks Brod, znao je za običaj svog prijatelja da uništava svoje rukopise. Kako bi ovaj put sprečio takav scenario uzeoje rukopis nezavršenog romana i zadržao ga kod sebe. Ovaj sačuvani rukopis se sastojao iz 161 stranice koje je Kafka istrgnuo iz različitih svezaka i labavo povezao u poglavlja.

Kafkina inspiracija je bila intenzivna, ali nije bila dugog veka. Tako je bilo i u ovom slučaju. Jednostavno je „presušio“ i Proces je ostao nedovršen. Zbog toga danas osim teksta koji je svima poznat postoje i delovi koji se najčešće štampaju kao dodaci osnovnoj priči. Nije poznat ni pravi raspored poglavlja, a ni šta je pravi kraj priče. Samo možemo da naslućujemo u kom pravcu je priča mogla da se odvija i da li bi, uopšte, imala drugačiji završetak.Poveravajući mu rukopis romana Kafka svom prijatelju nije otkrio raspored poglavlja, te ih je ovaj, pre nego što ih je objavio, složio onako kako je smatrao da bi trebalo.

„Pitanje rukopisa Kafkinog Procesa i samo je postalo proces“, piše prevodilac Jovica Aćin u novom izdanju ovog romana koji je nedavno objavio Službeni glasnik. „Rukopis je prestao da bude neka apsolutno izvesna stvar.“

Godinu dana nakon piščeve smrti Brod je objavio prvo izdanje knjige u kome se odlučio za određen raspored poglavlja, u tekst je uvrstio jedno nedovršeno poglavlje, a neke odlomke je isključio iz „konačne“ verzije. Iako ova verzija romana, nije bila verna originalu ni u rasporedu poglavlja,a ni u celokupnosti teksta i u rečenicama, ona je u tom obliku bila prihvaćena nekoliko decenija.

Deo Kafkinih rukopisa Brod je pothranio u švajcarskoj banci. Tek je engleski germanista MajkolmPejzli, uz dozvolu Kafkinih naslednika, tokom šezdesetih godina prošlog veka, uspeo da ih donese u Oksford gde se i danas čuvaju. Međutim, među ovim rukopisima nije bilo originalnog teksta Procesa. Brod ga je sačuvao kod sebe.

Osim originalnog rukopisa Procesa, Brod je sačuvao i Kafkine zabeleške, dnevničke zapise i crteže. Sve to je poneo sa sobom kada je u begu od nacista napustio Prag. Nakon Brodove smrti ovi dokumenti ostali su kod njegove sekretarice, negovateljice (i najverovatnije ljubavnice) Ester Hofe.

Zbog nejasnih odredbi Brodovog testamenta nije bilo jasno da li je Hofe samo izvršilac njegove želje da njegovu rukopisnu zadužbinu (u kojoj su se, prema nekim tumačenjima, nalazili i Kafkini rukopisi) preda Nacionalnoj biblioteci Izraela ili je to deo njenog ličnog nasleđa. Nesređeno pravno pitanje nije sprečilo Hofe da, 1974. godine, privatnim kolekcionarima u Nemačkoj proda dvadeset i dva pisma i deset razglednica koje su jedno drugom slali Brod i Kafka. Godinu dana nakon toga uhapšena je na aerodromu u Tel Avivu pod optužbom da je želela da otuđi deo rukopisa, a da pre toga fotokopije nije predala Nacionalnom arhivu što je bila njena zakonska obaveza. Prilikom pretresa prtljaga pronađene su fotokopije Kafkinih pisama i, navodno originalni, Brodov dnevnik.

U svakom slučaju, Hofe je 1988. godine prodala još jedan predmet iz ove zaostavštine. Bio je to originalan rukopisProcesa koji je za gotovo dva miliona dolaradat Nemačkom književnom arhivu u Marbahu na Nekaru.

Iako je proces oko Procesa i ostalih Kafkinih rukopisa posle smrti Ester Hofe prešao i na ćerke koje su se našle u pravom sudskom procesu pred izraelskim sudom, sada su istraživači i naučnici mogli da se posvete traganju za, uslovno rečeno, konačnom verzijom rukopisa. Pejzli je 1990. godine objavio kritičko izdanjeProcesa.

Iako redosled poglavlja koje je Kafka imao na umu nikada neće moći da se utvrdi, istraživači su čaki na osnovu detekcije godišnjih doba i njihovoj atmosferi u narativnom toku, ne najbolji mogući način rekonstruisali roman.

Novi srpski prevod Jovice Aćina zasniva se na kritičkim izdanjima objavljenim u poslednje tri decenije, kako nemačkih izdanja, tako i engleskih i francuskih prevoda, ali i na faksimilima Kafkinog rukopisnog teksta. Kao lep dodatak ovom izdanju, na kraju knjige, dati su i odlomci za koje se ne zna da li bi našli svoje mesto u konačnoj verziji i gde bi se, u tom slučaju, nalazili.

Potraga za pravim i autentičnim Kafkom ovim nije okončana. I, na sreću, nikada neće biti. Svako čitanje njegovih dela može nam otkriti nešto novo. Kafkine knjige i priče nikada nisu iste i zavise od onoga ko ih čita. Upravo je to ono čime nas Kafka i dalje fascinira.

Izvor:bookvar.rs