Itan Hok o umetnosti, životu, vaseljeni i svemu ostalom

Slavni američki glumac nam je u svom četvrtom romanu ponudio svoju ideju umetnosti, smisla života, ljubavi i roditeljstva.

Milan AranđelovićIzvor: B92
Podeli
Foto: Bookvar
Foto: Bookvar

Voleo bih da volim umetnost onako kako to čini Itan Hok. Kada gledate neki film u kome igra ovaj američki glumac, naprosto morate da osetite koliko je posvećen tome što radi. Koliko je u sebe utkao svaku poru dela. Reči koje izgovara, ulogu koju igra, atmosferu filma… Jasno je da je u pitanju osoba koja je duboko naklonjena onome što radi. Da to što radi čini dobro samo je posledica njegovog pregalaštva (kao i godine učenja, iskustva i nešto malo (više) talenta).

“Vidiš, za tebe je smrt zastrašujuća, jer u smrti sva ’posebnost’ tvog života nestaje. Jednom kad umreš, filmovi, naslovne strane časopisa, novac, umetnost, naklonost publici – biće važni koliko i vatromet iz 1956. Bilo je zabavno dok je trajalo, shvataš, mali? Živiš u zabludi da si poseban i svet tu zabludu pothranjuje i to čini da smrt deluje zastrašujuće. Ali vidiš, ja znam da smo nas dvoje posebni samo onoliko koliko je to svako živo biće koje strahuje da ne bude povređeno.”

Hok je imao svega četiri godine kada su mu se roditelji razveli. Imao je sreće te je ostao da živi sa majkom koja je negovala njegove umetničke senizbilitete i ohrabrivala velike snove svog malog sina. Njegov otac je, sa druge strane, bio klasičan Teksašanin. Konzervativan, duboko religiozan, skroman, sa sve onim južnjačkim akcentom poznatim nam iz filmova.

Hokovo prokletstvo je bilo što je voleo svog oca. I što je sve uloge igrao da bi zadovoljio svog oca.

Sa druge strane, svu svoju empatiju, bogatu maštu, šarm, posvećenost duguje majci. Ona mu je otkrivala čudesne svetova muzike, literature, filma…

A on je uloge posvećivao priprostoj seljačini sa američkog Zapada.

“Odlazim u rat za umetnost. Neka svet misli šta želi. Mogu te nazvati promašajem. Mogu te proglasiti za preljubnika i reći da si nitkov i šarlatan. Mogu na svakom ćošku, smernim glasovima iza tvojih leđa da šapuću najgore stvari o tebi. Mogu da te mrze i razvlače na radiju i da to cela nacija sluša. I da, ipak, uopšte ne budu u pravu.”

I činilo se da ništa što je uradio i postigao, četiri nominacije za Oskara, nominacije za Zlatni globus, Toni, BAFTA-u, četiri romana, zbirka priča, scenarija za dve grafičke novele, tri režirana filma, tri režije pozorišnih predstava, uloge u filmovima kao što su Društvo mrtvih pesnika, Gataka, Odrastanje, trilogija Pre… ništa nije dovoljno da u njegovoj svesti zadovolji svog otuđenog oca.

Ovo će biti i centralna tema njegovog četvrtog, a kod nas prvog prevedenog, romana Svetli tračak tame (Geopoetika, prevod Lusi Stivens).

U pitanju je priča o mladom glumcu čiji se život i karijera, u tim Isusovim godinama, nalaze na raskrsnici. Nakon nekoliko zapaženih filmskih uloga koje su ga i proslavile, sada se okreće pozorištu i debitovanju na Brodveju u Šekspirovom Henriju Četvrtom. Istovremeno, njegov brak sa prelepom muzičkom zvezdom sa kojom ima dvoje male dece, doživljava slom.

“Čekaj da napuniš četrdeset godina, pametnjakoviću. Videćeš… život nije prava linija koja se lagano uspinje, put na kome postepeno stičeš znanja i razvijaš talente sve dok ne postigneš nekakvo budističko prosvetljenje. To je jebena kaljuga – to je hodanje kroz blato. Borba do samog kraja. Nekad je uspon, nekad je pad, nekad je vrćenje u mestu.”

Pokušavajući da se dovede u red on se naprosto sudara sa kolegama, čuvenim dramaturzima, rediteljima, decom, majkom i, na koncu, i sa ocem… Svako mu priča neku svoju varijantu smisla života. I ma koliko poruke bile različite ili suprotstavljanje, sve će one voditi istom cilju. Shvatanju života, svemira i svega ostalog i pronalaženju svog mesta u tom ludilu i haosu nastalom posle Velikog praska.

“Imam samo jedan savet koji bi trebalo da primiš… Neka ti život bude dosadan, a umetnost uzbudljiva.”

Kažu da su najbolje knjige one u kojima autor piše o stvarima koje zna. Hok je u svojoj knjizi pisao o razvodu od Ume Turman, filmskim i pozorišnim iskustvima, odnosu sa majkom i ocem, avanturama sa alkoholom i drogama…

“Nije da nisam verovao u tebe. Nisam verovao u glumu, razumeš?… Ali, zapravo, nisam verovao da ćeš moći da živiš od toga. Međutim, kada sam gledao one glumce večeras – koliko su svi bili divni… počeo sam da razmišljam o tome čemu sam ja posvetio svoj život, poslu sa osiguranjima, znaš… Čudno je – ali u raju neće biti nikakve potrebe za osiguranjem. Baš nikakve. Ali će zato biti potrebe za poezijom i pesmama i šalama. Ljudi ce ceniti ono što si naučio. Neće biti važno da li od toga možeš da živiš. Važan će biti Šekspir. Ti ćeš biti važan, Vilijame. A ja ću samo da sedim i da te slušam, i uviđam da sam proćerdao život.”

Ono što je najvažnije jeste da je knjizi pristupio kao što pristupa filmovima koje smo imali prilike da gledamo. Do daske i bez zadrške.

U pitanju je predivno napisana knjiga o umetnosti i ljubavi, o slavi, o roditeljstvu (i iz uloge oca i iz ugla sina). Knjiga koja nam jednostavnim jezikom i pitkim stilom dočarava svet glume, umetničke posvećenosti, pa i zabludama i greškama sa kojima se svaki umetnik (suprug, otac, sin…) suočava.

U pitanju je posveta, ne samo pozorištu već i svakoj umetnosti. Onoj koja leči. Koja traži apsolutnu posvećenost i naplaćuje veliku cenu, ali koja pruža nešto što ni jedna druga profesija ne može da ponudi.

Piše: Milan Aranđelović

Izvor: bookvar.rs

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 5 idi na stranu