"Krvoproliće u Jugoslaviji je bilo neka vrsta predigre" - odlomak iz autobiografije Mire Furlan

Povodom izlaska dugo očekivane autobiografije Mire Furlan "Voli me više od svega na svetu", koja je upravo izašla, objavljujemo odlomak iz knjige.

Intro

Zima je 1991., jedna od najoštrijih ikad zabeleženih u Njujorku. U svojoj uniformi konobarice izlazim iz kafea Monako gde radim, sa stranim novinama u rukama. Smrzavajući se u dekoltiranoj bluzi (obaveznoj uniformi na mom radnom mestu), stojim na uglu Amsterdama i Brodveja i otvaram glavni članak s nadnaslovom: “Tragična sudbina velike hrvatske glumice”. Zatim mi oči skliznu do naslova: “Težak život lake žene”. Ko bi to mogao biti, pitam se.

Sigurno ne ja. Kako bih to mogla biti ja? Pokušavam da se setim svog poljuljanog osećaja identiteta. Zar nisam ja bila “ugledna pozorišna glumica i popularna filmska zvezda s glavnim pozorišnim i filmskim nagradama”, kao što tvrdi moj CV? Zar me nisu voeli i publika i kolege? Kako sam odjedanput tretirana kao izdajica? Odakle dolazi ta neobjašnjiva mržnja? I kako se ja s njom nosim? Pa zar nisam baš ja bila ona koja je progovorila protiv nacionalizma, protiv podele svoje zemlje, zemlje koja više ne postoji? Zar nisam ja bila ona koja je naivno mislila da nas umetnost može spasiti od rata? Zar nisam ja bila jedan od “dobrih momaka”? A ako jesam, kako sam završila kao narodni neprijatelj?

“Nemoj se nikad petljati u politiku”, imali su običaj da mi govore roditelji. I nisam. Odrastajući u zemlji koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, mislila sam da je politika naj- dosadnija stvar na svetu. Prezirala sam je, zajedno sa svim onim bezličnim, zamenjivim “političarima” u sivim odelima. U svojoj mladenačkoj aroganciji smatrala sam da sam iznad te vulgarne ljudske aktivnosti. Jedino je umetnost zavređivala moj interes. Ništa drugo.

Ne, nikad se “nisam petljala” u politiku. Umesto toga, politika se upetljala u moj život.

I tako stojim tu, smrzavajući se usred Njujorka u svojoj oskudnoj uniformi konobarice, okružena ljudima koji nemaju pojma ko sam ja, a baš ih i ne zanima da to saznaju. Ne znaju čak ni gde da smeste mene – ili moju nepostojeću zemlju. Jugoslavija, Jugoslovačka... ili je to bila Čehoslovačka... ko bi sve to pratio... I zašto bi ikoga bilo briga? Sve što se dešava, dešava se tako daleko. I dešava se ljudima koji su drugačiji. Necivilizovani. Primitivni. Skloni valjanju u blatu svojih vekovnih mržnji. Žude da grade zidove umesto mostova. “Mi smo ovde, u Americi, tako različiti.”

“Ne možemo da shvatimo svo to primitivno plemensko ponašanje puno mržnje.”

“To se nama nikad ne bi moglo desiti.” “To se ovde nikad ne bi moglo desiti.”

Tako su naši novi američki prijatelji govorili 1991. Sad je 2019. Više ne govore tako.

Ove 2019. živimo u svetu koji se čini sve više i više nalik na onaj koji smo 1991. u očaju napustili. Da li je krvoproliće u Jugoslaviji bilo neka vrsta predigre, predjela, uvertire za glavni program? Da li bi Amerika mogla da nauči nešto iz priča koje su se s njom činile tako nepovezane pre samo četvrt veka? Da li možda ima neke mudrosti u pričama tih “drugih”: sporednih, marginalaca, nevažnih? Da li “njihove” priče mogu biti i “naše” priče?

Možda su sve priče “naše” priče. Nadam se.

Zbog svog sina i njegovog neotuđivog prava da traži sreću. Zbog svih nas.