Sali Runi je ubila književnost – i zumeri su oduševljeni

Sve knjige Sali Runi su poput udžbenika za pisanje. Ko želi da vidi i nauči kako se piše trebalo bi da čita njene knjige, te njene rečenice, detalje na pravim mestima u pravo vreme. Savršeno!

Izvor: B92
Podeli
Foto: Promo
Foto: Promo

Ona znalački uvodi čitaoca u priču, u atmosferu. Obraća pažnju na detalje kojima nam suptilno i sami pričaju priču. Nagoveštavaju i pozivaju da sami otkrijemo o čemu se tu radi.

Međutim, običan čitalac (a naročito onaj koji nije završio Filološki fakultet) ovakve stvari ne bi trebalo da vidi. A vidi.

Njene knjige su poput političkih kampanja i reklama, recimo, Čedomira Jovanovića ili Baraka Obame. Sve je to lepo, na pravom mestu, sva ta opuštenost, neformalnost, te bele košulje podvrnutih rukava bez kravata, slogani, govori, intervjui... Ali ja, kao konzument, tačno vidim da je sve izrežirano. I taj osećaj izveštačenosti dominira nad sadržajem. Preplavljuje ga i guši.

Tako je i kod romana Sali Runi. Ona je završila školu kako se piše i, kao izuzetno pametna osoba i dobar đak, radi, u ovom slučaju piše, kako je naučena.

Problem je što se to vidi. Vidi se algoritam, a ne aplikacija. Ne vidi se video-igra, već program.

Majstori znaju da pišu, ali kod njih to znanje, ta tehnička potkovanost, ne dominira nad suštinom, porukom, sadržajem. Odlično vladanje tehnikom pisanja se podrazumeva, ali to nije cilj, već put do njega. Po tome se zaista veliki pisci, pravi umetnici, razlikuju od zanatlija, tehničara, kursadžija.

Književnost Sali Runi deluje kao da je izašla iz nekog distopijskog romana u kome mašine, veštačke inteligencije, pothranjene svim tehničkim znanjima, same pišu knjige. Knjige koje su izašle iz pera Sali Runi ostavljaju suvoparan utisak mašinskog pisanja. Ona, izgleda, još uvek nije naučila kako da se opusti dok piše, kako da pruži oduška svom kreativnom geniju, stvaralačkom ludilu koje se krije iza svakog živog bića. Da je Henri Ford, umesto automobilima, odlučio da se bavi izdavanjem knjiga, knjige izašle iz njegove fabrike knjiga, sa proizvodne trake, izgledale bi kao romani Sali Runi.

Nakon trećeg romana, "Bajni svete, gde si ti", koji je u srpskom prevodu Jelene Lazić objavila izdavačka kuća Geopoetika, otvara se pitanje i same kreativnosti mlade irske autorke.

Da li Sali Runi ima maštu?

Njen najslavniji rad "Normalni ljudi", po kome je snimljena i istoimena serija, zapravo, je varijanta priče koju je pre nekoliko stotina godina napisao dramaturg Vilijam Šekspir. Priča je o ljubavi između ljudi koje razdvaja poreklo, u ovom slučaju klasa. Nekoherentna radnja, nesrećno razbijena i često nedovršena (ili čudno završena) poglavlja, jednodimenzionalni likovi, banalni dijalozi, neubedljive motivacije likova, posezanje za (lošim) opisima seksa kao slamci spasa jer je i sama bila svesna da nešto ne štima u priči, potreba da šokira (seksom, nečim što živa bića upražnjavaju već milijardu godina)…

Sve ovo, samo gotovo lišeno bilo kakvog dramskog zapleta, a likovima koji kao da su preuzeti iz njenih prethodnih romana, imamo i u trećem romanu.

Kao da se adaptacijom drame "Romeo i Julija" iscrpeo sav njen stvaralački plam, te je u novom romanu ponudila… ništa. Dve drugarice se dopisuju i razmenjuju mišljenja o koječemu.

Ta njihova razmišljanja, stavovi, na nivou su starijih tinejdžera. Trebalo bi imati u vidu da su u pitanju osobe koje imaju trideset, a ne petnaest, godina.

Da stvar bude gora, emotivni odnosi u koje stupaju junaci romana su na nivou mlađih tinejdžera ili, čak, dece. To nisu odnosi normalnih, odraslih, ljudi, već neki infantilni pokušaji uspostavljanja veza. Sa jednim izuzetkom, u pitanju su fakultetski obrazovani ljudi.

I, najzad, dolazimo do onoga što je dobro u knjigama Sali Runi. U pitanju je generacijski roman, za generaciju, od generacije. Sali Runi sjajno oslikava svoje savremenike. Ne toliko milenijalce, koliko generaciju Z.

Naprosto je strašno koliko je politička korektnost pod kojom su odrastali današnji devedesetineštogodišnjaci, zapravo, osakatila čitav jedan naraštaj. Svi njeni junaci, a verujem i sama autorka jer se u knjizi ne vidi ironijski otklon od bilo čega, jesu savršeni primerci, vrhunci, onoga što je stvarano tokom poslednjih nekoliko decenija.

Isprani i ispravni do besmisla. Do nepostojanja. A to je tako iritantno u svakom trenu njihovog fiktivnog postojanja.

Možda celu situaciju najbolje oslikava urnebesan dijalog između mladog para koji se našao go u krevetu. Oni, dakle, žele da imaju seks jedno sa drugim, upravo su se spremili za taj čin. Nagi su i leže jedno pored drugog. I on nju pita da li ima nešto protiv termina "pušenje". Ako joj ta reč smeta ili ugrožava, on je spreman da iskoristi neku drugu, politički korektniju. Na njen odgovor da je reč "pušenje" ne ugrožava, tek tada on sme da joj kaže kako želi da mu popuši.

Znam u kom svetu živimo i slažem se sa svim vrednostima koje dominiraju u društvu koje nazivamo zapadnom civilizacijom, ali zaboga!!!

Možda je ovo u stvari humor koji ne razumem. Možda je satira koju ne naslućujem. Možda je Sali Runi smislila da se divno zabavlja pišući o generaciju koja je samu sebe retardirala. Od svojih mozgova napravila kašu. Kašu, bljutavu jer je lišena začina iz straha da oni mogu da povrede ili ugroze nečiji integritet i ličnost. Ništa više ne sme biti ljuto, slano, slatko, gorko, vruće, hladno… Jer može povrediti nekoga.

I šta smo dobili?

Dobili smo Sali Runi i njene romane.

Porazno je saznanje da je Runi samo vrh ledenog brega. Sve je više kreatora sadržaja poput nje.

Ako ništa drugo, mada nam je to jadna uteha, ovo je prva generacija koju nisu upropastili roditelji, već je samu sebe urnisala. Osakatila. Izlomila kičmu. Povadila zube. Iščupala nokte. Sami su sebe vezali i bacili u samice. Doživotno. Izvršili su kolektivno samoubistvo duha, ljudskosti, kreativnosti, života u sebi.

Ako hoćeš sliku budućnosti, zamisli Runi, kako piše knjigu – večno!

Piše: Milan Aranđelović

www.bookvar.rs

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 4 idi na stranu