Kako su štikle oslobodile muškarce i zarobile žene

Štikle nisu oduvek bile, kao što su danas, simbol patrijarhata namenjen isključivo ženama radi isticanja njihove fizičke lepote i seksepila.

Izvor: B92
Podeli
Foto:Privatna arhiva
Foto:Privatna arhiva

Istorija visokih potpetica započinje u starom Egiptu, negde oko 3500 godine pre nove ere, kada su korišćene prilikom nekih religijskih obreda i nisu, kao što nisu ni danas, bile pogodne za nošenje u svakodnevnim prilikama.

Takođe su i egipatski mesari nosili sandale sa visokom platformama koje su bile nagoveštaj današnjih štikli. Nosili su ih kako bi izbegli da golim stopalima gaze po iznutricama.

Iako su antički Grci poznati po svojim ravnim sandalama, glumci u njihovim tragedijama nosili su obuću sa visokim platformama koje su se zvale koturne. Priča se da je čuveni grčki tragičar Eshil prvi podigao glumce na platforme kako bi pokazao društveni položaj koji likovi u predstavi zauzimaju.

Što više platforme, to viši društveni položaj. Stari Rimljani su preuzeli ovu pozorišnu obući sa platformama i nosili ih na ulici kako bi se zaštitili od blata i đubreta. Naročito su bile omiljene kod prostitutki, koje su na visokom platformama bile privlačnije i vidljivije klijentima.

Nešto slično će se u srednjem veku, zajedno sa turskim osvajanjima, proširiti Evropom. Šopan. U pitanju su drvene papuče koje se nose preko obuće i koje svojom visokom platformom (od dvadeset do, čak, sedamdeset i pet centimetara) štite od blata na ulici.

Ne čudi što su bile veoma popularne u Veneciji. Šopan su nosile samo žene i bile su toliko nezgodne za hodanje da je onaj koji ih nosi uvek morao imati pratioce uz sebe kako bi se oslanjao na njih. Među onima koji su u to vreme posećivali Veneciju kružila je šala da su ove cipele izmislili ljubomorni muževi kako bi ženama otežali švrljanje. Ovo možda i nije daleko od istine, jer su kineske konkubine i sluškinje u turskim haremima nosile sličnu obuću upravo da bi im otežale potencijalno bekstvo.

Foto:Privatna arhiva
Foto:Privatna arhiva

Štikle kakve danas poznajemo na početku su bile namenjene isključivo muškarcima kako bi lakše držali noge na uzengijama. Ove štikle dolaze u Evropu prateći persijske migracije i odmah zapadaju za oko niskim pripadnicima visokog plemstva. Muškarci su u štiklama videli način kako da nadomeste onih nekoliko centimetara koji im nedostaju. Francuski kralj Luj XIV i engleski monarh Karlo II smatraju se najvećim promoterima i popularizatorima štikli među niskim muškarcima visokog roda. Prve žene koje su počele da nose štikle dočekane su sa podsmehom i ruganjem. Štikle su bile odlika pravih, alfa, mužjaka, i ovaj ženski nevešti pokušaj preuzimanja muške uloge doživljavan je kao karikatura.

Tek je Katarina de Mediči, koja je imala dovoljno ugleda, i premalo centimetara u odnosu na budućeg supruga Henrija II, uspela da nametne štikle kao deo ženske mode. Snažan uticaj na ženske štikle imala je i kraljica Marija Antoaneta koja je, poput Keri Bredšo nekoliko vekova docnije, za cipele izdvajala pravo bogatstvo. Možda je ova skupa navika kojom je dodatno opteretila ionako praznu državnu blagajnu doprinela izbijanju Francuske revolucije.

Upravo je ova revolucija stavila tačku na muške štikle. Bile su smatrane zaostalim simbolom trulog sistema koji je upravo srušen, te su, u jednom trenutku, i zakonski zabranjene.

Foto:Privatna arhiva
Foto:Privatna arhiva

Muškarci više nikada neće stati na štikle. Doba štikle kao simbola muške moći zauvek je okončano, od sada će biti simbol… pa… muške moći. Ili ženske potlačenosti, što mu dođe na isto.

Upravo ovim potonjim bavi se Marija Ljevnaić u svojoj knjizi „Štikle kao rodni identitet“, koja je nedavno objavljena u izdanju Nove poetike. Knjiga je, zapravo, javno publikovan magistarski rad na Filološkom fakultetu, gde je Marija Ljevnaić završila studije na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti.

U pitanju je naučno delo, ali sa toliko interesantnom temom i pisano veoma jasnim i pitkim jezikom te je, definitivno, bila odlična odluka da i šira čitalačka javnost bude upoznata sa ovim radom.

Autorka iz različitih uglova, socioloških, psiholoških, medicinskih, ekonomskih i mnogih drugih ispituje fenomen štikli pokušavajući da dođe do odgovora zašto su muškarci u potpunosti odbacili štikle, zašto one sada pripadaju isključivo ženama i koju poruku štikle nose.

Zašto bi muškarac koji prođe ulicom na štiklama mahom izazvao gađenje, prezir, podsmeh, mržnju kod pripadnika oba pola, dok bi žena u štiklama izazvala sasvim suprotne reakcije? Zašto je taj predmet toliko socijalno ušančen u tako uski društveni narativ i ne dopušta toj osobi koja ga nosi da izađe iz njega?

Kroz devet poglavlja autorka pokušava da nam na veoma slikovit, jasan i precizan način, kroz brojne primere iz života, popularne kulture, istorije, medicine, sveta mode, poslovanja, politike… prikaže koliko su štikle veoma snažno oružje u rukama i dalje veoma patrijarhalnog kapitalizma. Štikle su postale željene bukagije koje moderno društvo suptilno nameće ženama. Čak stvara od njih robove koji ih žele, koji žude za ovim modernim sputavajućim lancima.

Foto:Privatna arhiva
Foto:Privatna arhiva

Svi znamo koji užas u nama izaziva priča o tome kako su, u prošlosti, Kineskinjama sakaćena stopala, pod izgovorom da su mala stopala simbol lepog. Priča o štiklama u poslednjih stotinu godina je na mnogo više nivoa užasnija. To je ono što nam otkriva ova knjiga. Da stvar bude poraznija, jedno poglavlje je posvećeno istraživanju koje je sprovela autorka knjige i koje je pokazalo da žene (i muškarci) i dalje u velikoj meri žele da nose štikle.

Samo medicinski aspekti, od kojih nam autorka otkriva kako nošenje štikli izaziva skraćivanje mišićnih vlakana na nozi, gušenje, teško disanje, pa čak i smanjen dotok krvi u mozak i, samim tim, manju spremnost za intelektualne izazove, bili bi dovoljni da se na štikle gleda kao na jedno od najmonstruoznijih zala savremenog doba. Pojednostavljeno rečeno, štikle osakaćuju, guše, dave i zaglupljuju one koji ih nose.

A opet, junakinje popularne serije „Seks i grad“, navodno liderke u emancipaciji, beatifikuju ovaj predmet i slave ga kroz svih osam sezona i dva filma.

Ovo je samo jedna od ironija koje štikle sa sobom nose.

I zato je važna knjiga koju je Marija Ljevnaić napisala i objavila. Živimo u dobu postfeminizma kada je, čini se, najveći deo posla obavljen i kada su najgore stvari ostale poražene u bližoj ili daljoj prošlosti. A onda, poput Džejsona ili Fredija Krugera iz ko zna kog po redu filmskog nastavka, iskoče štikle.

Takođe bi trebalo spomenuti i pohvaliti autorkin veoma ozbiljan i temeljan pristup radu, emotivnu distanciranost od teme koja je se lično veoma tiče i kojom je sačuvala neophodnu objektivnost, možda, čak, i hrabrost u svemu ovome.

Ljudi, ma koliko se predstavljali kao otvoreni i tolerantni, nisu baš radi da tako lako prihvataju istine koje im neko saspe u lice. Naročito one koje su, sa jedne strane, tako očigledne, a sa druge strane duboko integrisane u neku našu normalnost, naš doživljaj lične ispravnosti i pravednosti.

Marija Ljevnaić je svojim radom nekima nabila štiklu u oko. A to boli.

Trebalo bi joj čestitati na toj hrabrosti. A knjigu čitati.

Piše: Milan Aranđelović

www.bookvar.rs

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 3 idi na stranu