Savremeni čovek je nekoliko puta, na više kontinenata, otkrivao poljoprivredu, podizao piramide, obožavao Sunce, razvijao sisteme prikupljanja poreza i nehumanog tretiranja ratnih zarobljenika, inoveraca i stranaca.
Deset hiljada godina je prošlo da bi tek početkom prošlog milenijuma, negde u Toledu, evropski čovek, zahvaljujući arapskim prevodima, ponovo otkrio Aristotela i stare grčke filozofe, medicinare, matematičare…
Renesansa je Evropi donela osnivanje prvih univerziteta čiji će pitomci i njihovi potomci u vekovima koji će tek doći početi da otkrivaju mašine, bakterije, viruse, ćelije, lekove…
Osim tehnoloških otkrića, kao i onih na poljima prirodnih nauka, Zapadni čovek će doći i do mnogih društvenih inovacija.
Opšte pravo glasa, jednakost pred zakonom, sloboda govora, sloboda mišljenja, osmočasovno radno vreme, pravo na dugu kosu i iscepane farmerice…
Sve je išlo veoma polako, uz ogromni otpor većine, ali smo na kraju došli tamo gde jesmo.
A, opet, čini se da se čovek nije pomakao ni pedalj dalje od onog pripadnika pustinjskog plemena koji je pre deset hiljada godina, sedeo na obalama reka Tigar i Eufrat, i uživao u toplom mozgu upravo preminulog neprijatelja.
Gatalica u novom romanu vraća Crnjanskog i Krakova u Beograd Uprkos svemu, čovek se nije mnogo udaljio ni od svog genetski gotovo istovetnog afričkog pretka koji je pre oko 300.000 hiljada godina prestao da se majmuniše i odlučio da se uozbilji, sredi i, poput Baneta Bumbara iz serije "Grlom u jagode", postane čovek.
Nekoliko gena koje smo pokupili od neandertalaca su, čini se, jedine stvarne promene.
Čovek je, uprkos modernim odelima i lepim željama smeštenim u većini svetskih ustava i deklaracijama o nezavisnosti, u svojoj biti i dalje ostao mašina u rukama, kako ga je Ričard Dokins definisao, sebičnog gena.
Taj sebični gen, koji jedino želi da preživi što duže i koji teži večnosti, uvek svodi čoveka na njegovu suštinu – nekoliko desetina kilograma proteina koje pokreću elektronski impulsi.
Preživeti što duže, čuvati energiju za prenos sebičnog gena na naredno telo, to je suština svake biološke mašine nastale na našoj planeti.
Gotovo milijardu godina nakon nastanka planete na njoj su se razvili prvi živi oblici sa jedinim ciljem – preživeti.
Danas, četiri milijarde godina docnije, čini se da se ništa nije promenilo. Preživeti što duže. U ovom ili u narednom telu. Našem sebičnom genu je sasvim svejedno.
A sve ono što mi, moderni ljudi, nazivamo emocijama, strahovima, ljubavima, roditeljskim instinktima, depresijama, stresovima, srećama, tugama, radostima, prijateljstvima, mržnjama, sladostrašćima, pohotama… sve su to samo spoljne manifestacije jedinog cilja mašine zvane živo biće.
"Geografske širine čežnje": Striptizeta u svetu glečera i duhova Na tom tragu je i proslavljeni nobelovac Kazuo Išiguro u svom prvom romanu nakon dobijanja najprestižnije književne nagrade na planeti.
Roman "Klara i sunce", koju je u srpskom prevodu Miloša Mitića, objavila izdavačka kuća Dereta, bavi se upravo egzistencijalnim pitanjima kao što su suština ljudskosti, šta je to što razlikuje čoveka od mašine, šta je smrtnost, kakav je odnos čoveka prema tehnologijama…
Smeštajući radnju romana u budućnost u kojoj nam je sve poznato, a opet, različito, Išiguro nam otkriva vanvremenskog čoveka, čoveka koji, uprkos oblandi modernih tehnologija i distopijske pesimistične svakodnevice, ostaje čovek. Isti čovek kao onaj što je jurišao na zidine Troje i onaj koji nam danas na Foksu objašnjava kako je upoznao našu (ili vašu) mamu.
Nema tu neke razlike.
Klara iz naslova je VP (veštački prijatelj) napravljena po ljudskom liku, obdarena veštačkom inteligencijom kako bi pravila društvo nekom detetu kome je, u ludom modernom svetu, potreban pravi prijatelj.
Klara se "hrani" solarnom energijom, njeno telo energiju crpi iz sunčevih zraka. Istog onog Sunca koga su stari Egipćani obožavali u telu boga Amon Ra, a moderni hrišćani otelotvorenog u telu drvodelje iz Judeje kome je… hm… sunce udarilo u glav u. Klara živi sa ljudima, usvajajući polako njihove emocije, inhibicije, želje, nade…
U takvom okruženju Klara poprima sve više ljudskosti, postaje humanija, čovečnija… Što, ako se osvrnemo na sve one Hitlere i Kaligule kojih je čovečanstvo puno, možda i nije tako sjajna stvar.
Plač mačke božije: Bajka o nikada snimljenom filmu Gorana Paskaljevića U jednom intervjuu Kazuo Išiguro je otkrio svoju "prljavu tajnu", a to je da su njegove knjiga prilično slične. To je slučaj i sa njegovim osmim romanom koji najviše asocira na "Ne daj mi nikada da odem", i, recimo, "Zakopani džin". Sve ove knjige predstavljaju mračne alegorije o opasnostima od nekontrolisanog tehnološkog napretka, gubitku nevinosti i lepoti jednostavnog i dostojanstvenog života. Gotovo ih možemo posmatrati i čitati kao trilogiju.
Autor nam polako otkriva svet u kome se dešava radnja romana, poput bombona povremeno nam baca tek nagoveštaje društva budućnosti, čineći od čitaoca saučesnika u izgradnji budućnosti koju želi da podeli sa nama.
Istovremeno, ljudima prepušta da budu ljudi u tom svetu koji su sami stvorili i koji im polako izmiče tlo pod nogama.
Jezik pripovedanja je pitak i lak za čitanje. Roman je splet dijaloga i radnje koji čine da nam ni na trenutak tokom čitanja ne bude dosadno.
Jasno je da je Išiguro napisao još jedno vrhunsko književno delo koje nam pokazuje svu krhkost, ali i lepotu naše čovečnosti.
Piše: Milan Aranđelović
www.bookvar.rs
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 4
Pogledaj komentare