Knjiga "Atlas zabačenih ostrva" Judite Šalanski obećava neverovatnu avanturu

Sasvim suprotno vladajućim ideološkim matricama, Savezna republika se nalazila na levoj strani, a Demokratska republika na desnoj. Judita je tek nekoliko godina kasnije otkrila da je taj pregib na atlasu mnogo više od obične linije između dve strane atlasa, a iz uvoznog Dirkeovog atlasa otkrila da je njena država zapravo mnogo, mnogo veća (jer je sada tu bilo daleko više brda, planina i šuma za bubanje), kao i da je ona živela u nečemu što se zvalo Sovjetska okupaciona zona.
Od tada ona više nije verovala političkim kartama sveta, jer je na svojoj koži i državi otkrila da takve karte brzo zastarevaju i pokazuju ko trenutno upravlja kojom obojenom površinom.

Karte na kojima priroda diktira svoje uslove mnogo su živopisnije, pokazuju mnogo više od državnog uređenja ili vladajuće partije, mimo svih granica koje su ljudi povukli. Tu su tamnozelene nizije, crvenkastomrki planinski lanci, beline polarnih glečera i plavetnilo mora.

Ipak, čak i te karte uopštavaju i pojednostavljuju. Raznolikost realne geografije sažimaju simbolima i odlučuju da nekoliko stabala čine šumu, ljudski trag bude staza ili poljski put. Milionski grad u Nemačkoj dobija isti kvadrat kao milionski grad u Japanu, a morska plavetnila gube magiju jer su prikazana u samo nekoliko nijansi plave.

Istovremeno i apstraktne i konkretne zemljopisne karte nisu odraz stvarnosti, već njihova smela interpretacija.
Judita je u Državnoj biblioteci u Belinu prvi put pronašla pornografski pandan atlasa. U pitanju je bio reljefni globus na kome su kotline Marjanskog rova i visije Himalaja bile veoma opsceno opipljive. Naravno, globus je bliži pravoj Zemlji nego što je zbirka karata u atlasu, a uz to služi i kao izvor čežnje za daljinom. Globus, za razliku od mapa, uvek skriva jednu svoju stranu.

Sa druge strane, potreba da se jednim pogledom obuhvati i prikaže cela Zemlja donosi brojne probleme. Sve projekcije svet prikazuje u nekoj nesrazmeri. Ili su pogrešne razdaljine, ili je pogrešan ugao, ili ne valja odnos između površina. Afrika je uvek daleko manja nego što zapravo jeste. Čini se da ima istu površinu kao i Grenland, iako je ovaj četrnaest puta manji.
Pravo otkrovenje i svoju veliku ljubav Judita je otkrila kada joj je profesorka topografije pokazala jednu ogromnu knjigu koju je čuvala u glomaznom ormanu. Neke dragocenosti i blaga koje je skrivao orman Judita je već upoznala. Bili su tu prastari spomenari, akvareli na kojima su bile mašne, razne vrste kobasica i torti, kao i odavno zastarelo izdanje priručnika s neodoljivo privlačnim naslovom Sve ću ti reći. Ovaj put profesorka je izvadila jedan folijant od izgužvanog svilenog papira, uvijen u mramorni papir, i ta knjiga velikog formata je bacila u zasenak čak i Sve ću ti reći. Bila je to zbirka uvezenih topografskih crteža iz vremena kada je jedan francuski kartograf pekao zanat, između, 1887. i 1889. godine. Svaka glatka, lako požutela stranica koju je Judita gledala bila je prepuna geometrijskih crteža, krstića, tabelica, jednostrukih, dvostrukih, trostrukih linija, isprekidanih i punih, običnih, kurzivnih i kitnjastih slova, skraćenica, strelica i simbola, raznobojnih površina u akvarelu i prefinjenih šrafura.

A onda je Judita, kod stražnjeg forzaca, pronašla list malog formata. Na njemu je bila karta nekog ostrva, nacrtanog u okviru sa optičkom varkom zgužvanog donjeg levog ugla. Nigde nije bilo ni razmere, a ni opisa. Na tom bezimenom ostrvu uzdizao se nabrekli masiv mrkog planinskog lanca u akvarelu, s jezercima u udolinama i rečicama koje su se vijugavo kretale ka moru, tek nagoveštenom plavom konturom obale.

Za Juditu je to nacrtano parčence kopna bilo savršeno, ali i izgubljeno. Poput onog zasebnog lista na kome je nacrtano i ostrvo je bilo zauvek izgubljeno. Nije se mogla utvrditi veza sa kopnom. Crtač je naprosto prećutao ostatak sveta. Judita nikada nije videla usamljenije ostrvo.

Mnogo ostrva su tako udaljena od matičnog kopna da za njih nema mesta na nacionalnim kartama. Ta ostrva umeću kao dodatak, poseban crtež, osuđena na neki izdvojeni okvir u samom ćošku karte. Na ovaj način ostrva postaju fusnote kopna, ali su za Juditu ostrva neuporedivo zanimljivija od ostatka kopna.

Ionako je pitanje zabačenosti relativno. Tako, na primer, stanovnici ostrva Rapa nui, svoj zavičaj zovu Te Pit o Te Henua, što znači pupak sveta. I zaista, na ogromnoj planeti svaka tačka može biti centar sveta.

To što je neko ostrvo udaljeno nekoliko nedelja brodom od najbližeg (većeg) kopna u glavama nekih ljudi može delovati idealno mesto za stvaranje savršenog društva, utopije, neke vrste raja na zemlji. Tako je, na primer, na ostrvu Tristan da Kunja, na jugu Atlantskog okeana, u 19. Veku, u nekoj vrsti mikrokomunističke zajednice, živelo sedam porodica, pod patrijarhalnom vlašću Škotlanđanina Vilijema Glasa. Doktor Riter, zubar iz Berlina, umoran od civilizacije i svetske privredne krize, osnova je 1929. Godine na Floreani (jednom od galapagoskih ostrva) isposničku koloniju u kojoj je hteo da odbaci sve što je suvišno, uključujući i odeću. Oblačili su se samo kada dođu neki gosti.
Džordž Hju Baning iz Kalifornije je žudeo za nepoznatim ostrvskim zemljama. Neprekidno se, početkom minulog veka, pridruživao morskim ekspedicijama kako bi konačno pronašao neko novo ostrvo. Čak je žudeo i za brodolomom kao potencijalnom šansom da ga ruka sudbine i morske struje nanesu na nepoznatu obalu. Godinama je stizao samo do ostrva na kojima su američke žvake i fraze česte kao i banane i šapat vetra u palminim krošnjama. Onda je krenuo na jednu ekspediciju na ostrvo Sokoro za koje je verovao da nikada nije bilo naseljeno. Pre nego što je krenuo, na pitanje prijatelja čega tamo ima, Džordž je oduševljeno odgovarao "Ničeg, ničeg – to i jeste lepo."
Ljudska priroda je poput Džordžove, tragala za neotkrivenim ostrvima. Bili su to izazovi za čovečanstvo. Ostrvo Petra Prvog je više od jednog veka od otkrića odolevalo nasrtajima avanturista. Više od veka i tri ekspedicije nisu uspele da savladaju to zaleđeno ostrvo i kroče na njega. Ljudska noga prvi put je kročila na ostrvo tek 1929, godine i do kraja veka više ljudi je koračalo Mesecom nego ovim ostrvom.

Kada smo već kod Meseca i trka u kosmos je započela na jednom ostrvu. U pitanju je Ostrvo vaznesenja na kome je NASA izgradila osmatračku stanicu za interkontinentalne rakete. Još jedno ostrvo usko je povezano sa Mesecom. U pitanju je francusko Ostrvo u posedu koje se nalazi u Indijskom okeanu. Na njemu se nalazi planina Žil Vern. Drugi toponim nazvan po ovom slavnom piscu romana Putovanje na Mesec i Tajanstveno ostrvo nalazi se na Mesecu. U pitanju je krater Žil Vern. Ostrvo u posedu, inače, nema veze sa Tajanstvenim ostrvom iz romana koje se nalazi u Tihom okeanu.

U Indijskom okeanu nalazi se i ostrvo Amsterdam koje je specifično što na njemu žive samo muškarci. Ostrvo je inače zabranjeno za naseljavanje, a na njemu se nalazi samo mala istraživačka stanica. Na ovom ostrvu nijedna žena se nije zadržala duže od dva dana. Na njemu se niko nije venčao, razveo, rodio… Na tom ostrvu jedan rt se zove Devica, dva vulkana se ovu Grudi, a treći krater se, sasvim zvanično, zove Venera. Uveče se muškarci nalaze u sali za video-projekcije da gledaju porno filmove iz zbirke koju su sami sastavili. Svako ima po jedan red filmova za sebe. Dok su oni zatvoreni u zagušljivoj prostoriji vazduh na obali je težak od mošusa foka spremnih za parenje.
Postoji ostrvo u Tihom okeanu na kome su čak i svinje crno-bele. Makar ih stanovnici ostrva Pingelap tako vide. Za ovo su krivi jedna mala izmena na hromozomu broj osam i jedan tajfun koji je pre nekoliko vekova opustošio ostrvo. Tom prilikom nastradalo je mnogo Pingelapežana, a glad koja je usledila preživelo je svega dvadesetoro njih. Među njima su bili i nosioci recesivnog gena koji će kod bliskih srodnika uskoro postati dominantan. Danas deset procenata Pingelapežana ne razlikuju boje (na drugim mestima to je jedna osoba na 30.000 ljudi). Prepoznaju se po tome što idu pognute glave, što stalno žmirkaju, što im pogled titra i što često sklapaju oči. Iznad korena nosa imaju karakteristične bore od stalnog naprezanja pogleda. Izbegavaju dnevnu svetlost i mnogo su aktivniji noću nego danju. Tvrde da se sećaju svih snova, a neki kažu da noću vide tamna jata riba duboko u vodi, da ih razbiraju i po bledoj mesečevoj svetlosti, koju vraćaju njihova mala peraja.

Još jedna osoba se živo sećala svojih snova. U pitanju je bio šestogodišnji Mark Liblan koji živi u jednom gradiću na obroncima Vogeza u istočnoj Francuskoj. Njega su u snovima pohodili ljudi koji su ga učili nekom nepoznatom jeziku. Uskoro će mali Mark ovaj jezik moći da govori tečno, kako u snu tako i na javi. Međutim, on ne zna koji je to jezik koji niko drugi ne razume. Kao tridesetogodišnjak odlazi u Bretanju gde će zapasti za oko naučnicima s Univerziteta u Renu. Oni će pokušati da dešifruju Markov nepoznati jezik. Dve godine puniće svoje računare Markovim jezikom i to bez ikakvog uspeha. A onda su se dosetili da Marka provedu krčmama u luci i da mornare pitaju da li im je ovaj jezik poznat. I zaista, u jednoj kafani u Renu Mark Liblan ima „solistički nastup“ pred grupom Tunižana. U jednom trenutku se umeša i jedan čovek sa šanka, nekadašnji pripadnik mornarice, koji kaže da je jednom već čuo ovaj jezik i to na najusamljenijem od svih polinežanskih ostrva. A zna i jednu stariju gospođu koja baš tako govori, bivšu ženu nekog vojnog lica koja sada živo u predgrađu, u stanu koje joj je dodelilo socijalno. Susret sa damom iz Polinezije promeniće Markov život. Meretuini Make otvara vrata socijalnog stana, on je pozdravlja na svom jeziku iz snova, a ona mu odmah odgovara na rapi, jeziku njenog zavičaja. Mark Liblan, koji nikada nije išao van Evrope, ženi se jedinom ženom koja ga razume i 1983. godine kreće zajedno sa njom na ostrvo na kome se govori njegov jezik. Ovo su samo neke od priča i zanimljivosti o ostrvima koje se nalaze u knjizi Atlas zabačenih ostrva Judite Šalanski. Ovaj mali biser, mada velikog formata, deo je izdavačkog poduhvata Službenog glasnika, koji ima dovoljno izdavačke snage, inspiracije i volje da iznese ovakav projekat.

Srpsko izdanje ove knjige, u sjajnom prevodu Aleksandre Bajazetov, u potpunosti odgovara svom originalu (kao i izdanjima na drugom jezicima).

Na većem formatu od uobičajenog, sa tvrdim koricama i nizom mapa ostrva o kojima piše ovo je mnogo više od pedeset priča o ostrvima. U pitanju je poziv na putovanje, na maštanje i sanjarenje o udaljenim ostrvima na koja ni mi, poput autorke, verovatno nikada nećemo stići. Makar u fizičkoj formi. Niko nam ne brani da čitamo o tom neobičnim ostrvima, da posmatramo mape koje se nalaze pored svake priče i da ne neki način ipak otputujemo do njih.

Judita romansira priče o veliki istraživačima ili još većim ludacima, o sanjarima, voljnim putnicima, nevoljnim brodolomnicima, domorocima, doseljenicima, prirodnim pojavama na mestima za koja, u najvećem broju slučajeva, nikada nismo ni čuli.

Judita Šalanski je, 2009. godine, za Atlas zabačenih ostrva osvojila nagradu za Knjigu godine u Nemačkoj, dok je i Asteroid 95247 nazvan Šalanski u čast Juditinog istraživačkog rada i, pre svega, duha.

U Atlasu zabačenih ostrva možete "posetiti" nevidljivo Buveovo ostrvo koje je izgubljeno, pa sedamdeset i pet godina docnije ponovo pronađeno, ostrvo koje se zove Usamljenost i na kome niko više ne živi, ostrva na kojima u toku noći milioni crvenih rakova ratuju sa armijom džinovskih žutih mrava, ostrvo sa kojeg je iseljen čitav narod kako bi na njemu bila napravljena vojna baza, Peščano ostrvo široko svega osam stotina metara na kome je punih petnaest godina živelo (i umiralo) nešto više od sto robova, ostrvo na kome nemaju reč za žensku nevinost i na kome se upravo rađanjem deteta van braka žene preporučuju za udaju, ostrvo Robinzon Kruso na kome ovaj slavni i izmišljeni brodolomnik nikada nije živeo, kao i pravo ostrvo na kome jeste živeo brodolomnik na osnovu kojeg je Defo napisao svoje slavno delo, ostrvo na kome je luda Australijanka, zajedno sa svojim vitezovima-ljubavnicima, želela da podigne hotel za milionere…

Sve ove priče i neobične činjenice o ostrvima, zajedno sa mapama koje daju određenu dozu patine, prosto mame na avanture o kojima smo sanjali u detinjstvu, predstavljaju poziv na putovanje uprkos podnaslovu knjige Pedeset ostrva na kojima nikada nisam bila i na koja nikada neću otići.

Ovo nije samo knjiga o putovanju, već je u pitanju knjiga-putovanje. Avantura za sve one koji rašire korice ove knjige. Srećan put!

Piše: Milan Aranđelović

www.bookvar.rs