"Grozničavi san": Uzbudljiva avantura iz pera tvorca "Pesme leda i vatre"

Kada Abner Marš, propali rečni kapetan i brodovlasnik, dobije ponudu da se uortači s bogatim aristokratom, posumnjaće da tu nešto smrdi. A kada se upozna sa avetinjski bledim Džošuom Jorkom, čovekom čeličnosivih očiju, znaće da je bio u pravu. Jer Jorka nije briga što je ledena zima 1857. zbrisala gotovo sve Maršove brodove s lica zemlje. Nije ga briga ni što mu se uloženi novac neće vratiti ni za deset godina. Jork ima sopstvene razloge što želi da proputuje silnu reku Misisipi uzduž i popreko, i ti razlozi ne treba da se tiču Marša – ma koliko da su Jorkovi postupci naizgled bizarni, proizvoljni ili hiroviti.

Marš ima nameru da odbije Jorkovu ponudu. Iza nje se krije suviše tajni i sve sluti na opasnost. Ipak, zlato je zlato, uz to mu se pruža prilika da sagradi nov brod koji bi mogao ući u istoriju – a tu je i zastrašujuća žestina Jorkovog neodoljivog pogleda. Tek u toku prve plovidbe Marš shvata da se upustio u nešto zlokobnije, ali možda i plemenitije nego što je mogao da pretpostavi.

Za čitaoce B92.net u saradnji sa Lagunom spremili smo ovaj odlomak, pa uživajte u uzbudljivoj priči:

Foto: Promo

Nakon što su Adrijen i Alen otplovili na parobrodu Kraljica pamuka, koji je išao za Baton Ruž i Baju Saru, Dejmon Džulijan je odlučio da se prošeta lukom do izvesnog francuskog uličnog kafea. Zlovoljni Bili Tipton je nelagodno išao pored njega i sumnjičavo zagledao svakoga s kim bi se mimoišli. Sledio ih je ostatak Džulijanove svite; Kurt i Sintija su išli zajedno, dok je na začelju bio Arman, potuljen i pun zebnje – već je osećao nagoveštaj žeđi. Mišel je ostao kod kuće.

Ostali behu otišli, razišli se, uz ili niz reku na ovom ili onom parobrodu po Džulijanovom naređenju, u potrazi za novcem, bezbednošću, novim okupljalištem. Dejmon Džulijan konačno se beše pokrenuo.

Mesečina je bila meka i sjajna kao puter na reci. Zvezde behu izašle. Duž nasipa, na desetine parobroda guralo se pored jedrenjaka s visokim, ponositim katarkama i smotanim jedrima. Crnčuge su prenosile pamuk, šećer i brašno iz čamaca u druge čamce. Vazduh je bio vlažan i mirisan, ulice prepune.

Našli su sto odakle su imali dobar pogled na gungulu i na-ručili belu kafu i pržene slatkiše od testa po kojima je kafe bio poznat. Zlovoljni Bili zagrize jedan i prahšećer mu se prosu po celom prsluku i rukavima. On glasno opsova.

Dejmon Džulijan se nasmeja umilno poput mesečine. „O, Bili. Toliko si zabavan.“

Zlovoljni Bili je ponajviše od svega mrzeo kad mu se smeju, ali pogledao je naviše, u Džulijanove tamne oči, i na silu se osmehnuo. „Da, gospodine“, reče i žalostivo odmahnu glavom.

Džulijan je sopstveno pecivo pojeo uredno, tako da se nima-lo šećera nije belelo na tamnom sivilu njegovog skupog odela, kao ni na sjajnom materijalu njegove skerletne kravate. Kad je završio, srkutao je belu kafu dok mu je pogled prelazio po nasi-pu i lutao među uličnim prolaznicima. „Eno“, reče ubrzo, „ona žena pod čempresima.“ Ostali pogledaše. „Nije li markantna?“

Bila je to kreolska dama, a pratila su je dva džentlmena opasnog izgleda. Dejmon Džulijan je zurio u nju kao zacopani mladić, spokojnog bledog lica, bez ijedne borice, s gustom ko-som u sitnim tamnim kovrdžicama i krupnim i setnim tamnim očima. Ipak, čak i preko stola Zlovoljni Bili je osećao žar u tim očima, i plašio se.

„Prelepa je“, reče Sintija.

„Ima kosu kao Valeri“, dodade Arman.

Kurt se osmehnu. „Dejmone, hoćeš li da je uhvatiš?“ Žena i njeni pratioci udaljavali su se od njih i trenutno su

se kretali duž kitnjaste ograde od kovanog gvožđa. Dejmon Džulijan ih je zamišljeno gledao. „Ne“, reče naposletku, pa opet pogleda u sto i otpi bele kafe. „Noć je tek počela, na ulicama je prevelika gužva, a ja sam iscrpen. Hajde da posedimo.“

Arman je izgledao tmurno i zabrinuto. Džulijan mu se krat-ko osmehnu, pa se nagnu napred i položi mu ruku na rukav. „Pićemo još pre zore“, reče. „Dajem ti reč.“

„Znam ja jedno mesto“, dodade Zlovoljni Bili zaverenički, „baš gospodski uređeno, s barom, stolicama od crvenog baršuna, dobrim pićem. Sve devojke su lepotice, videćete. Za zlatnik od dvadeset dolara možeš da uzmeš jednu na celu noć. A ujutru, e pa sad.“ On se tiho zacereka. „Ali kad otkriju ono što će otkriti, mi već više nećemo biti tu, a jeftinije je tako nego kupovati skupe devojke. O, da, nego šta.“

Po crnim očima sudeći, činilo se da je Dejmonu Džulijanu zabavno. „Uz Bilija ću postati cicija“, reče ostalima, „ali šta bismo bez njega?“ On se opet osvrnu; bilo mu je dosadno. „Treba češće da dolazim u grad. Kad je čovek sit, izgubi iz vida sva ostala zadovoljstva.“ On uzdahnu. „Osećate li? Naprosto buja u vazduhu, Bili!“

„Šta to?“, zapita Zlovoljni Bili.

„Život, Bili.“ Džulijanov osmeh mu se rugao, ali Bili natera sebe da se osmehne i sam. „Život i ljubav i požuda, žestoka hrana i žestoko vino, žestoki snovi i nadanja, Bili. Sve to je ovde, oko nas. Mogućnosti.“ Oči mu se zacakliše. „Što bih progonio lepoticu koja je prošla pored nas kad ih ima toliko, kad ima toliko mogućnosti? Možeš li mi odgovoriti?“

„Ja… gospodine Džulijane, ja ne…“

„Ne, Bili, ti ne, jelda?“, nasmeja se Džulijan. „Svaki moj hir donosi ovim govedima život ili smrt, Bili. Ako ikad želiš biti jedan od nas, moraš to razumeti. Ja sam zadovoljstvo, Bili. Ja sam moć. A srž onoga što ja jesam, srž zadovoljstva i moći, leži u mogućnostima. Moje sopstvene mogućnosti su ogromne i nemaju granica, kao što su i naše godine neograničene. Ipak, za ova goveda ja predstavljam granicu, ja sam kraj svih njihovih nadanja, svih njihovih mogućnosti. Shvataš li polako? Zadovoljiti crvenu žeđ, to nije ništa, za to može da posluži bilo koji matori tamnokožac na samrtnom odru. A ipak, koliko je prefinjenije piti krv mladima, bogatima, lepima, pred kojima puca život, čiji se dani i noći svetlucaju od mnogobrojnih prilika! Krv je tek krv, svaka životinja je može srkutati, svako od njih.“ Lenjim pokretom, on pokaza na lađare na nasipu, crnce koji su vucarali burad, i sav onaj bogato odeveni narod u četvrti Vje Kare. „Ne oplemenjuje nas krv, ne postajemo gospodari zahvaljujući njoj. Nego zbog života, Bili. Ispiješ njihov život i time produžiš svoj. Jedeš njihovo meso i tvoje snaži. Pogostiš se lepotom i postepeno se prolepšavaš i sam.“

Zlovoljni Bili Tipton je žudno slušao; retko kad je viđao Džulijana u ovako širokogrudom raspoloženju. U tami biblioteke Džulijan je uglavnom bio odsečan i zastrašujući. Izvan nje, ponovo je bio deo sveta, blistao je, i podsećao Zlovoljnog Bilija na to kakav je bio kad je prvi put sa Šarlom Garuom stigao na plantažu gde je Bili bio nadzornik. On to i reče.

Džulijan klimnu glavom. „Da“, kaza, „plantaža je bezbedna, ali u bezbednosti i sitosti vreba opasnost.“ Kada se osmehnuo, zubi su mu se belasali. „Šarl Garu“, razmatrao je on. „Ah, kakvih je izgleda taj mladić imao! Bio je lep na svoj način, snažan, zdrav. Živa vatra, ljubimac žena; drugi muškarci su mu se divili. Čak su i tamnokoži voleli gazda Šarla. Proživeo bi veličanstven život. A i bio je tako otvorene naravi, bilo je lako sprijateljiti se s njim, osvojiti njegovo bezgranično poverenje tako što ga spaseš od našeg jadnog Kurta.“ Džulijan sam sebe prekide smehom. „A onda, kada me je oberučke primio u kuću, još je lakše bilo dolaziti k njemu svake noći, prazniti ga malo-pomalo, tako da se činilo kao da poboljeva i umire. Jednom se probudio dok sam bio kod njega u sobi i pomislio je da sam došao da ga utešim. Nagnuo sam mu se nad krevet, a on je pružio ruke i privukao me k sebi, i ja sam pio. O, koliko je slastan bio Šarl; tolika snaga i lepota!“

„Matori se vala debelo uzrujao kad je ovaj tek tako umro“, ubaci Bili. On je, sa svoje strane, bio oduševljen. Šarl Garu je večito govorio ocu da je Bili previše surov prema crnčugama i nagovarao ga je da ga otpusti. Kao da možeš bolećivošću naterati crnčuge na rad.

„Da, Garu je bio van sebe“, reče Džulijan. „Kakva sreća što sam ja bio tu da ga tešim u žalosti. Najbolji prijatelj njegovog sina. Koliko mi je samo često govorio, posle, da sam mu, dok smo bili u žalosti, i sam postao kao četvrti sin.“

Zlovoljni Bili se svega dobro sećao. Džulijan je to stvarno lepo izveo. Mlađi sinovi su izneverili starca; Žan-Pjer je bio pijana ništarija, a Filip slabić koji je plakao kao žena na bratovlje-voj sahrani, ali Dejmon Džulijan je bio tvrđava muževne snage. Sahranili su Šarla u dnu plantaže, na porodičnom groblju.

Pošto je u tim krajevima zemlja veoma vlažna, položili su ga u veliki mermerni mauzolej s krilatom Pobedom na vrhu. Unu-tra je bilo fino i hladno, čak i po avgustovskoj vrućini. Za sve ove godine koje su otada prošle, Zlovoljni Bili je mnogo puta ulazio u grobnicu, da pije i da piša na Šarlov sanduk. Jednom je dovukao sa sobom neku crnu devojčuru, malo je našamarao i tri-četiri puta je povalio, samo da Šarl vidi kako se pravilno postupa sa crnčugama.

Šarl je predstavljao tek početak, sećao se Zlovoljni Bili. Šest meseci kasnije Žan-Pjer je odjahao da se kurva i kocka u gradu i nikad nije dojahao nazad, i nedugo potom su jadnog, strašljivog Filipa rastrgle neke životinje u šumi. Starog Garua je tada već odista savladala teskoba, ali Dejmon Džulijan je ostao uz njega kroz sve to, da mu se nađe. Naposletku ga je Garu usvojio, napisao je nov testament i ostavio mu manje-više sve.

Nedugo zatim nastupila je noć koju Zlovoljni Bili nikad neće zaboraviti, kada je Dejmon Džulijan pokazao koliko je potpuno stari Rene Garu u njegovoj moći. Bilo je to na spratu, u starčevoj spavaćoj sobi. Valeri je bila tu, i Adrijen i Alen takođe, svi oni su živeli u velikoj kući pošto je svaki Džulijanov prijatelj bio dobrodošao u domu Garuovih. Posmatrali su zajedno sa Zlovoljnim Bilijem dok je Dejmon Džulijan stajao pored velikog kreveta s baldahinom, svrdlao starca svojim crnim očima i nehajnim osmehom i govorio mu istinu, celu istinu o onome što se desilo Šarlu, Žan-Pjeru i Filipu. Džulijan je nosio Šarlov pečatni prsten, a Valeri je isti takav imala na lancu oko vrata. Njen je nekada pripadao nestalom Žan-Pjeru. Nije želela da ga stavi. Beše je obuzela žeđ, ali je htela da starog Garua dokrajči brzo, bez razgovora. Ipak, Dejmon Džulijan je blagim rečima i hladnim očima stišao njeno negodovanje, i tako je nosila prsten i krotko stajala i slušala.

Kada je Džulijan završio priču, Garu se tresao, vodenka-stih očiju punih suza, bola i mržnje. A onda je, zapanjujuće, Dejmon Džulijan rekao Zlovoljnom Biliju da dâ starcu svoj nož. „Još nije mrtav, gospodine Džulijane“, pobunio se Bili. „Rasporiće vam utrobu.“ Ipak, Džulijan je samo pogledao u njega i osmehnuo se, i tako je Zlovoljni Bili iza leđa izvukao nož i stavio ga u Garuovu zboranu, pegavu šaku. Starcu su se ruke toliko tresle da se Bili plašio da će mu prokletinja ispasti, ali nekako ga je zadržao. Dejmon Džulijan je seo na ivicu kreveta. „Rene“, rekao je, „moji prijatelji su žedni.“ Glas mu je bio tako tih, tako sklizak. Ništa drugo nije morao reći. Alen je odnekud izvadio čašu – finu, kristalnu, sa ugraviranim porodičnim grbom – i stari Rene Garu je pažljivo rasekao venu na zapešću i, sve vreme plačući i tresući se, napunio je čašu sopstvenom crvenom krvlju koja se pušila. Valeri, Alen i Adrijen su se dodavali čašom, ali bilo je na Dejmonu Džulijanu da je dovrši dok je Garu nasmrt krvario u sopstvenom krevetu.

„Lepe su bile godine kod Garua“, govorio je sada Kurt. Njegove reči vratiše Zlovoljnog Bilija u sadašnjost. „Bogate i bezbedne; bili smo sami, a grad je bio tu kad god poželimo. Hrana i piće i crnje da nas poslužuju, i po jedna otmena cura svakog meseca.“

„A ipak se to završilo“, reče Džulijan s trunkom sete u glasu. „Sve se mora završiti, Kurte. Žališ li za tim?“

„Nije više isto“, priznade Kurt. „Svuda prašina, kuća truli, ima pacova. Ne izgaram ja od želje da se opet selimo, Dejmone. Napolju, u svetu, nikad nismo bezbedni. Posle lova uvek nastupaju strah, skrivanje, bekstvo. Ne želim to ponovo.“

Džulijan se sarkastično osmehnu. „Nije to zgodno, istina, ali ima svojih čari. Mlad si, Kurte. Zapamti, ma koliko te gonili, ti si gospodar. Dočekaćeš njihovu smrt, i smrt njihove dece isto, i dece njihove dece. Dom Garuovih propada. On nije ništa. Sve što goveda naprave – propadne. Video sam i sam Rim kako se pretvara u prah. Jedino mi smo trajni.“ On slegnu ramenima. „I možda opet pronađemo nekoga kao što je Rene Garu.“

„Samo da smo s tobom“, kaza Sintija zabrinuto. Bila je vitke građe, lepa žena smeđih očiju, i postala je Džulijanova miljenica otkako je udaljio Valeri od sebe, ali čak je i Zlovoljni Bili video da nije sigurna u svoj položaj. „Gore je kad smo sami.“

„Ne želiš da me napustiš, dakle?“, zapita je on sa osmehom. „Ne“, reče ona. „Molim te.“ Kurt i Arman su takođe gledali u njega. Pre mesec dana Džulijan je odjedanput počeo da uda-

ljava sadruge od sebe, da ih nekud šalje. Valeri je prognao prvu, pošto ga je ona preklinjala, premda ju je poslao uzvodno, ne s nezgodnim Žanom, već s crnokosim, naočitim Rejmondom, koji je bio surov i snažan i bio je – kako su neki govorili – sin samog Džulijana. Uz Rejmonda će sigurno biti bezbedna, po-drugljivo je rekao Džulijan te noći dok je Valeri klečala pred njim. Žan je dobio dozvolu da ode sutradan uveče, učinio je to sam, i Zlovoljni Bili je mislio da će to biti kraj. Pogrešio je. Dejmon Džulijan je imao nekakve nove misli u glavi i tako je Horhea udaljio nedelju dana kasnije, a onda Karu i Vensana, a potom i ostale, same ili u parovima. Sada su ovi preostali znali da niko nije bezbedan.

„Ah“, reče Džulijan Sintiji kao da mu je zabavno. „E pa, sad nas je samo petoro. Ako budemo pažljivi i potrudimo se da nam svaka skupa devojka potraje po, hm, mesec ili dva, ako, takoreći, budemo polako srkutali – onda verujem da možemo izdržati do zime. Do tada će nam se, može biti, neko od ostalih već javiti. Do tada, smeš da ostaneš, mila. I Mišel isto tako, i ti, Kurte.“

Armana ove reči kao da su pogodile. „A ja?“, izlete mu. „Dejmone, molim te.“

„Armane, je li te spopala žeđ? Zato drhtiš? Obuzdaj se. Zar ćeš da kidaš i rastržeš kad stignemo do tih Bilijevih prijateljica? Ti znaš da ja to nikako ne odobravam.“ On suzi oči. „O tebi još razmišljam, Armane.“

Arman pogleda dole, u svoju praznu šolju.

„Ja ću ostati“, izjavi Zlovoljni Bili.

„Ah“, reče Dejmon Džulijan. „Naravno. Ta, Bili, šta bismo mi bez tebe?“ Zlovoljnom Biliju Tiptonu nije se naročito do-padao osmeh na Džulijanovom licu, ali šta je, tu je.

Nedugo potom zaputili su se prema mestu za koje im je Bili obećao da će im ga pokazati. Kuća se nalazila izvan Vje Karea, u američkoj četvrti Nju Orleansa, ali nedaleko, pa se moglo otići peške. Podruku sa Sintijom, Dejmon Džulijan je išao napred uzanim ulicama pod svetlošću gasnih lampi, i posmatrao je gvozdene balkone, kapije dvorišta s buktinjama i vodoskocima, gasne lampe na gvozdenim stubovima, i malčice se osmehivao za sebe. Zlovoljni Bili ih je usmeravao. Uskoro su se našli u mračnijem, sirovijem delu grada, gde su zgrade bile od drveta ili od trošne cigle načinjene od peska i mlevenih ostriginih ljuštura. Čak ni gasovod nije dopirao ovako daleko, iako je postojao u gradu već više od dvadeset godina. Na uglovima, petrolejke su se klatile na debelim gvozdenim lancima okačenim dijagonalno preko ulica, zakačenim za velike kuke zabijene u fasade zgrada. Gorele su prigušenom, zavodljivom svetlošću. Džulijan i Sintija prelazili su iz barica svetlosti u senku, pa opet stupali na svetlost, i onda ponovo u senku. Zlovoljni Bili i ostali su ih sledili.

Iz jedne uličice istupiše neka trojica i preprečiše im put. Džulijan se ne osvrnu na njih, ali jedan spazi Zlovoljnog Bilija dok je prolazio ispod lampe. „Ej, ti!“, reče.

Zlovoljni Bili se zapilji u njih, ne govoreći ništa. Bili su to mladi kreoli, polupijani i stoga opasni.

„Znam ja tebe, monsieur“, reče čovek. On priđe Zlovoljnom Biliju, crnpurastog lica rumenog od pića i gneva. „Zar si me zaboravio? Bio sam s Žoržom Montrejem onog dana kad si ga uvredio na francuskom pazaru.“

Zlovoljni Bili ga prepoznade. „Vidi, vidi“, reče. „Gospodin Montrej je nestao jedne junske noći posle cele večeri kockanja u Sen Luju“, reče čovek kruto.

„Odista sam ožalošćen“, reče Zlovoljni Bili. „Verovatno je previše dobio, pa su ga opljačkali.“

„Izgubio je, monsieur. Uporno je gubio već nedeljama. Nije imao ništa vredno krađe. Ne, ne mislim da je bila u pitanju pljačka. Mislim da si ti kriv, gospodine Tiptone. Raspitivao se za tebe. Hteo je da se obračuna s tobom kao sa đubretom kakvo i jesi. Nisi džentlmen, monsieur, ili bih te izazvao na dvoboj. Usudiš li se još jednom da promoliš lice u Vje Kareu, međutim, imaš moju reč, izbičevaću te na ulici kao crnju. Čuješ li ti mene?“

„Čujem“, reče Zlovoljni Bili. On pljunu čoveku na čizmu. Kreol opsova i lice mu preblede od besa. Kročio je napred i posegnuo da dohvati Zlovoljnog Bilija, ali Dejmon Džulijan se ispreči između njih i zaustavi čoveka, stavivši mu ruku na grudi. „Monsieur“, reče Džulijan glasom poput meda i vina. Čovek zastade, zbunjen. „Uveravam vas da gospodin Tipton nije učinio ništa nažao vašem prijatelju, gospodine.“

„Ko ste vi?“ Čak i polupijan, kreol je očito shvatao da je Džulijan od drugačije sorte nego Zlovoljni Bili; lepa odeća, spokojno lice, govor koji je svedočio o finom odgoju, sve su to bila obeležja džentlmena. Pri svetlosti lampe Džulijanove oči se opasno zasvetlucaše.

„Ja sam poslodavac gospodina Tiptona“, reče Džulijan. „Možemo li ovo pitanje da raspravimo negde drugde, a ne na ulici? Znam jedno mesto malo dalje odavde, gde možemo da sednemo i da pod mesečinom porazgovaramo uz piće. Hoćete li mi dopustiti da počastim vas i vaše prijatelje?“

Jedan drugi kreol priđe drugu. „Rišare, daj da ga saslušamo.“ Čovek preko volje pristade. „Bili“, reče Dejmon Džulijan, „izvoli, pokaži nam put.“ Zlovoljni Bili obuzda osmeh, klimnu glavom i povede ih. Jedan ćošak dalje skrenuli su u uličicu i njome zašli u mračno dvorište. Zlovoljni Bili sede na ivicu ba-zenčića punog žabokrečine. Voda mu je skvasila tur pantalona, ali ga je bilo baš briga.

„Gde smo ovo?“, oštro zapita Montrejev drug. „Ovo nije krčma!“

„Vidi ti to“, reče Zlovoljni Bili Tipton. „Vidi ti to. Biće da sam pogrešno skrenuo.“ I ostali kreoli zađoše u dvorište, a za njima ostatak Džulijanovog društva. Kurt i Sintija stajali su kod ulaza u uličicu. Arman priđe bliže fontani.

„Meni se ovo ne sviđa“, reče jedan čovek.

„Šta ovo treba da znači?“

„Da znači?“, zapita Dejmon Džulijan. „Ah. Mračno dvori-šte, mesečina, vodoskok. Vaš prijatelj Montrej je umro na baš takvom jednom mestu, monsieur. Ne ovom, gospodine, ali veoma sličnom. Ne, ne gledajte u Bilija. On ne snosi nikakvu krivicu. Ako imate prigovora, raščistite to sa mnom.“

„S vama?“, reče Montrejev drug. „Kako god želite. Dopu-stite mi da se na tren povučem. Sadruzi će mi biti sekundanti.“ „Razume se“, reče Džulijan. Čovek se odmaknu i nakratko se posavetova s dvojicom drugova. Jedan kroči napred. Zlovoljni Bili ustade sa ivice bazena i pođe mu u susret.

„Ja sam sekundant gospodina Džulijana“, reče Zlovoljni Bili. „Hoćete da popričamo o uslovima?“

„Nisi ti doličan sekundant“, poče čovek. Imao je izduženo, lepo lice i tamnosmeđu kosu.

„Uslovi“, ponovi Zlovoljni Bili. Ruka mu zađe iza leđa. „Ja bih se ponajpre opredelio za noževe.“

Čovek tiho zastenja i zatetura se unazad. Sa užasom, on pogleda dole. Nož Zlovoljnog Bilija do držalje mu je bio zabi-jen u stomak, a po prsniku mu se polako širila crvena mrlja. „Bože“, zavapi čovek.

„Ali to je samo moje mišljenje“, nastavi Zlovoljni Bili. „A ja nisam džentlmen, nipošto, nisam ja doličan sekundant. A ni noževi nisu dolično oružje.“ Čovek pade na kolena, i drugovi mu to odjednom primetiše i uzrujano pođoše napred. „Ali gospodin Džulijan, e on drugačije gleda na to. Njegovo oružje“, osmehnu se Bili, „jesu zubi.“
Džulijan uhvati Montrejevog druga, onog kog je neko na-zvao Rišar. Treći se okrenu da beži. Sintija ga privuče k sebi kod ulaza u uličicu i poljubi ga dugo i vlažno. Otimao se i koprcao, ali joj se nije mogao istrgnuti iz zagrljaja. Bledim rukama ga je milovala po potiljku, a onda mu dugi nokti, oštri i tanki poput žileta, prerezaše vene. Ustima i jezikom progutala je njegov vrisak.

Zlovoljni Bili izvuče nož dok se Arman saginjao da se po-zabavi cmizdravom žrtvom. Na mesečini, krv koja se slivala niz sečivo izgledala je gotovo crno. Bili pođe da ga opere u ba-zenčiću, ali zastade. On prinese nož usnama i probe radi liznu pljosnati deo. Onda iskrivi lice. Ukus je bio užasan, uopšte ne kao u njegovim snovima. Pa ipak, to će se promeniti kada ga Džulijan preobrazi, znao je to.

Zlovoljni Bili je oprao nož i vratio ga u korice. Dejmon Džulijan beše prepustio Rišara Kurtu, i stajao je sam i zurio u mesec. Zlovoljni Bili mu priđe. „Uštedesmo malo para“, reče.

Džulijan se osmehnu.