Njegov život obeležili su rat, nestanak oca i smrt majke: Najlepše misli Danila Kiša

Život Danila Kiša obeležen je ratom, nestankom oca i smrću majke, što je značajno uticalo na njegovo stvaralaštvo. U prozi je dostigao najviše umetničke domete u ciklusu romana o jevrejskoj porodici Sam, porodičnoj hronici koja prati život članova porodice, kroz nekoliko generacija, u različitim društvenim okolnostima i različitim životnim situacijama.

Izvor: B92
Podeli
Foto: Depositphoto/BrianAJackson
Foto: Depositphoto/BrianAJackson

Danilo Kiš prvi je student koji je diplomirao na katedri za opštu književnost u Beogradu i to 1958. godine. Pisao je romane (Mansarda, Psalm, Bašta, pepeo, Peščanik), zbirke pripovedaka (Rani jadi, Enciklopedija mrtvih, Lauta i ožiljci…), eseje, drame, poeziju i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, piše Opanak.rs. Umro je u Parizu, gde se jedno vreme i lečio, 15. oktobra 1989. Sahranjen je u Beogradu na Novom groblju.

Ovo su neke od njegovih najemotivnijih zabeleženih misli

Teško je podići svoju nesreću u visinu. Biti posmatrač i posmatran istovremeno. Onaj koji je gore i onaj koji je dole.

Takav je život. Ščepa čoveka za dušu, ne da mu da diše.

Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh srušiti takvu tvrđavu! Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju za tako kratko vreme. Potrošiti toliku energiju, brzo kao kad se ispuši cigareta. Kakav je to bio posao, Smrti, kakva demonstracija sile! (Kao da ti ne bismo verovali na reč.)

Suština čoveka, crta koja ga odvaja od životinje, jeste svest o sopstvenoj smrti.

Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja.

Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj, kao na dnu bunara, ogleda svoje vlastito lice; jer i to je taština. Taština nad taštinama.

Ne volim ljude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši.

Nisu opasne sve knjige, opasna je samo jedna.

Hteo sam da pokažem kako u vrlo različitim epohama postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.

Za nesmetan rad duha potrebna je savršena samoća, inače će duh pasti pod pogubni uticaj tuđeg duha, a da toga možda i neće biti svestan.

Pisac treba da nas uveri da zna više od ostalih, a da uprkos tome, sumnja više od svih.

Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

strana 1 od 5 idi na stranu