Pročitajte odlomak iz knjige "srpskog Nobelovca" i osvojite "Moravsku noć"

Mnogi književni kritičari smatraju da je "Moravska noć" najbolje delo nobelovca Petera Handkea, "veličanstveni autobiografski roman koji definiše ulogu pisca", a mi vam predsatvljamo odlomak iz ove knjige i nagrađujemo dvoje najbržih čitalaca.

Izvor: B92
Podeli
Foto: Promo
Foto: Promo

Poštovani čitaoci, knjige smo podelili! Čitajte nas i dalje!

Odlomak iz knjige "Moravska noć":

Svaka zemlja ima svoj Samarkand i svoju Numansiju. U onoj noći oba ta mesta bila su ovde kod nas, tu na Moravi. Numansija, na iberijskoj visiji, beše nekada poslednje pribežište i uporište pred Rimskim carstvom; Samarkand, ma šta to mesto predstavljalo u istoriji, bilo je i ostalo kao iz bajke; i biće ono, mimo povesti, kao iz bajke. Mesto pribežišta na Moravi preuzeo je jedan brod, po svemu sudeći pre manji, zvani „hotel“, ali u prvom redu je on već dugo, Autoru, bivšem autoru, služio kao stan. Natpis „hotel“ bio je samo kamuflaža: ko je te noći pitao za sobu, kabinu, odmah mu je rečeno „nema mesta“. Pitati dalje bilo je takoreći besmisleno, i to ne samo zato što se brod svaki put nalazio na mestu na reci do kojeg nije bilo pravog prilaza. Ako se neko nekada i probio do broda, beše
privučen u najboljem slučaju oznakom „hotel“ koja je u pomrčini iz daljine svetlela kao: Moravska noć.

Brod nije bio ukotvljen, nego samo privezan za drvo ili banderu, i to tako da se čvor mogao lako i brzo odvezati upravo da bi se pobeglo, ili samo onako ni zbog čega, ili da bi se okrenulo, nizvodno ili uzvodno. (Morava je, u ono vreme, posle mnogo godina zapeščanosti i zamuljenosti, ne samo zbog rata, zahvaljujući privredi koja je prešla čak i granice te naše zemlje zaparložene u jadni budžak Evrope, i koja je – gotovo – sve lečila, opet postala unekoliko plovna, sve do oblasti blizu izvora Južne i Zapadne Morave.)

U noći, kada bejasmo pozvani na brod, nalazio se on negde između sela Porodina i grada Velike Plane. Velika Plana beše, doduše, bliže reci. Ali poziv je došao sa obale kod Porodina, sa položaja podalje od mosta koji je povezivao oba mesta, i tako smo se mi kretali u cik-cak, svako za sebe, iz sela, uzduž i popreko, skrećući čas levo čas desno, preko oranica koje su menjale pravac od polja do polja. Pošto smo svi boravili upravo u Porodinu ili susednim selima, rasuti po imanjima, našli smo se, mi, prijatelji, drugovi, dalji rođaci, saučesnici bivšeg autora – i svaki pojedinačno, u svakoj pojedinačnoj etapi, njegovi saputnici – uskoro u nekoj vrsti kolone, u automobilima, na biciklima, traktorima, poneko i peške, pri čemu je on popreko poljem napredovao i brže nego oni u vozilima na razlokanim putevima koji su se uvek ponovo udaljavali od cilja i odvodili nikuda, gde su se i završavali.

Dakako, i pešaci su, iako je izgledalo da su svetleća slova Moravska noć bila na dohvat ruke, bili prinuđeni da tu i tamo naglo skrenu zbog neočekivano duboko usečenog kanala, a zatim odmah i drugi put, zbog neprobojne živice. Zašto je naš Brodadžija za mesto svoga stanovanja odabrao baš oblast oko Porodina? Mogli smo o tome samo da nagađamo: jedni su mislili da je to poticalo od širom Balkana prenošene povesti iz vremena između ratova – bilo je tamo uvek, ako nije bio rat, tako „između ratova“ – prema kojoj je u tom okrugu nekog beskućnika ubio jedan starosedelac, a posle toga celo selo ga je na godišnjicu okajavalo. Drugi su verovali da se autor tamo preselio više zbog Morave, kako bi mogao da gleda na reku, prevashodno u njene treperave meandre, jedne uzvodno, pa sledeće odmah nizvodno. A neki su, opet, pretpostavljali da su to bili prevashodno mnoga raskršća i raskrsnice u velikom selu, a On je tu hteo samo tako da sedi na terasi nekog balkanskog bara, sa ovcama koje su pasle u daljini, u pravcu neba, i sa zemljano mutnim vinom pred sobom.

Beše još dugo do ponoći. Bili smo, kao po dogovoru, posebno rano polegali u krevete i, kada je stigao poziv, već smo čvrsto spavali. I pored toga, smesta smo se potpuno razbudili. Ni trenutak pospanosti ili bunovnosti. Probuđeni bejasmo na različite načine, pre svega mobilnim telefonima. Ali kod jednog ili dvojice je na dvorišnoj kapiji zakucao glasnik, ili je na prozor bacio kamenčić bilo je dovoljno jedanput zakucati ili baciti samo jedan kamenčić. A jedan je, priključivši se koloni, pričao kako je na krevetu u Porodinu, pri obaška sasvim razvučenim zavesama, bio trgnut iz sna nekom, kao zapovedničkom, obasjanošću svetlećim natpisom iz udaljene doline Morave, dok je drugi pričao da ga je prestravio signal koji je pre dolazio sa nekog velikog broda nego sa nekog naseljenog brodića. Da li se uplašio? Možda. Ali nije to bila uobičajena preplašenost. Kako god bilo, buđenje je usledilo bez reči. Kako god bilo: svako od nas se osetio kao pozivom uhvaćen otpozadi za perčin, i grubo i nežno.

Telefoni su zazvonili samo kratko. A kod onoga među nama koji se prisebno, koliko je to bilo moguće posle naglog buđenja iz sna, prethodno odazvao u deliću sekunde, začulo se ništa
drugo do smejanje, veoma kratko, jedva čujno, na granici između dubokog sna i potpune budnosti, utoliko jasnije, a to je značilo, bez reči: „Na noge!“ Melodičan beše taj smeh, ali nije to bio smeh našeg Prijatelja sa broda, nego nedvosmisleno smeh žene; a to pozvanoga tako iz sna ni u kom slučaju nije začudilo. Ništa ga nije čudilo u tom trenutku, a ni posle na putu preko polja i ugara – sve više ugara uokolo, i pored tako plodne prirečne zemlje, i pored besprekorne primene nove ekonomije – sve do Moravske noći. Baš ništa nije čudilo nikoga od nas u trenutku tog buđenja podugo pre ponoći. A isto tako ni u potonjem času, pri truckanju i spoplitanju preko rupčaga i kamenja: ni trenutka čuđenja. Osećanje koje je prevladavalo: beše to ono osećanje snažne svežine koja kao da je dolazila od
noćnog vazduha spolja, baš kao i odnekud duboko iznutra; osećanje neke sveobuhvatne svežine.


Pešaci behu prvi kod broda. Oni u vozilima morali su da ih ostave daleko ispred obale Morave; a tako i biciklisti bicikle; u sve većem bespuću, pri umnožavanom broju rovova sa vodom, i pozamašnih prepreka od trnja, nije se moglo dalje. Pešacima, naviklim na tminu, provlačenje i preskakanje, bilo je manje naporno, dok su oni u vozilima još neko vreme posle isključivanja reflektora i gašenja lampi na biciklima bauljali u popriličnom kokošjem slepilu. Pripovedajući ovako, činilo se: da nas je bilo mnogo, baš u velikom broju, prava kolona.

 

strana 1 od 9 idi na stranu